Град приступачан за све

Мрак је, али она се добро сналази у њему. Корача храбро и не боји се. Жали што неће видети све оне безначајне ствари које није волела, није их запамтила јер јој нису биле важне, нису биле лепе. Прихватила је живот у тами, схватила да нема назад, али када би могла да врати време, чврсто би загрлила Марију и ако баш не може да јој продужи живот, пољубила би је за крај.

У саобраћајној незгоди пре три године Тамара је изгубила вид, њен тада двогодишњи син доживео је велику трауму, а  сестра Марија отишла заувек.

Била је то тешка година, почиње своју причу ова храбра жена.

– Живот ми се променио за 10 секунди, више ништа није било исто. Ње у стварности нема, али ја чувам најлепше слике дубоко у себи и не дам јој да нестане, не дам да је не видим. Нисам плакала, суза није било, нисам молила, речи су нестале, нисам се много питала јер не желим одговоре које не разумем. Схватила сам да морам даље. Извукла сам последњи атом снаге и храбро кренула напред. Мени није мрак пред очима, желим да видим светлост и она је ту. Ја живим, нормално живим, радим, дружим се, смејем се и да, много волим овај град. Након несреће мислила сам да нећу имати живот, да је све потонуло и да је све изгубљено. Београд ми је изашао у сусрет и хвала му – топлим гласом препричава свој живот у три минута.

Тамара је преживела три тешке операције, преломе и оно најважније – победила је медицину, уверивши лекаре да из те борбе ипак излази као победник.

Она живи са супругом и петогодишњим сином на периферији града, у малом, лепо уређеном стану. Све је на свом месту, јер она тако најбоље функционише. Има леп посао и задовољна је својим животом, без слике.

Док одсечним тоном прича своју причу, спретним покретима завршава кување ручка, маже црвени кармин и наставља причу.

– Волим да шетам градом сама и то ми је у овом граду омогућено. Центар је прилично уређен. Обележени тротоари, аутобуска стајалишта, раскрснице и звучни семафори. Надам се да ће убудуће цео град бити приступачан за све инвалиде – Тамара завршава разговор уз нежан покрет руком преко дуге плаве косе, благ осмех и речи извињења, јер жури на своје радно место. 
Председник Саветодавног тела особа са инвалидитетом при кабинету градоначелника Дарко Ивић каже да је у последње четири године доста урађено што се тиче доступности града инвалидима.

– Прилагођен је Булевар краља Александра, центар града је прилично сређен. Сада ћемо се фокусирати на то да и делови ван центра, као и најважније институције и објекти буду прилагођени инвалидима. Сада су и велике хале попут „Пионира”, „Арене”, али и Спортског центра „Врачар”, доступни особама са инвалидитетом. У плану је да се и остали спортски центри у граду прилагоде. Ада је заиста приступачна, урађени су прилази плажи, тоалети и туш-кабине – објашњава Ивић.

Како је објаснио, људи немају довољно развијену свест и немају довољно информација шта особе са инвалидитетом могу да ураде. Бог нам на једној страни одузме, а на другој да. Слепи могу, осим рада на централи, да раде и многе друге послове уз малу прилагођеност, а на компјутеру могу да направе чудо, тврди Ивић.

– Особе са инвалидитетом цене посао, ретко када користе боловање. Тешко долазе до посла и боје се да ће га изгубити. Сваки предузетник може много да добије њиховим запошљавањем. По општинама у Београду је почело запошљавање особа са инвалидитетом, али локална заједница и треба да буде пример другима. Особе са инвалидитетом су ведре, насмејане, позитивне… Важно је да се човек не преда, треба да има свој циљ, амбицију и пре свега да воли живот – истиче Ивић.

Живот нас научи и примора да будемо храбри, иако то нећемо или не умемо. Тамара, с почетка наше приче, мора да буде храбра и каже да често цитира изреку коју је некада чула, „није лоше љутити се на Бога, он ће то поднети”.