Више од три хиљаде људи данас чистило снег у Београду

Елвис и Артон, радници „Градске чистоће”, чистили су Булевар краља Александра од шест ујутру. Против мраза су се борили гуменим чизмама и дебелим јакнама, а против снега широким лопатама. Зелена канта уз њих је била „за сваки случај” – ако негде испод снега провири завејани отпадак.

– Јесте хладно, али морамо да радимо као и лети, да би грађани могли да излазе из зграда и иду улицом. Само – лето је закон! Лакше је чистити улицу него уклањати снег јер њега лопатом мораш да захваташ брзо, да се угрејеш. А због зиме су неки грађани и нервозни, мада мислим да је данас било тако зато што је понедељак и што морају да почну да раде, а не због снега – каже Елвис.
Он додаје да их станари Булевара често зову да очисте простор око њихових аутомобила или испред улаза. Понеком, углавном старијем, изађу у сусрет, али не одступају много од онога што им је обавеза.

– Тамо где смо очистили снег посипали смо и со, да се тротоар не би ледио. Углавном нам се обраћају комшије јер ме овде сви знају, пошто исти крај чистим већ три године – каже Артон.

Он истиче да људи има свакаквих. Углавном говоре „Свака част!”.

О Београђанима слично говори и Душко, који се већ трећу годину јавља да чисти снег као члан омладинске задруге. Нема посао, па је свака пара добродошла.

– Снег чистим од петка, седам до осам сати дневно. Кад дођем кући изујем се, ствари поређам на радијатор, вечерам и одмах легнем у кревет, да се одморим за сутра. После осам сати чишћења снега ништа не прија као кревет – признаје Душко.

 На углу Крунске и Смиљанићеве улице широким потезима баца снег на овећу гомилу.

– Себе сматрам искусним чистачем, јер се на позив града да се помогне у чишћењу снега јављам већ трећу годину. Види како држим лопату: као професионалац – смеје се овај вредни момак.

Каже нам и да грађани који пролазе поред чистача снега углавном поручују „Срећан рад!” или говоре „Браво, момци!” Коментаришу углавном старији, док вршњаци незаинтересовано пролазе поред њих.

Средовечна жена, која поред Душка пролази са кесама у рукама, Душку добацује:

– Свака ти част, дечко! Онај мој студент спава до дванаест, а после се жали да му не дајем џепарац! Сад ћу да га пошаљем овамо, да види како се зарађује! – каже она и улази у зграду.

Слободан је са колегом из техничке службе Технолошког факултета чистио простор око ове образовне установе.

– Чим је почео да пада снег увели смо дежурства и непрестано чистимо. Имамо и малу машину са раоником за чишћење снега, а из овог џака посипамо со на тротоаре. На овом задатку упослена је читава техничка служба, што се и види – очистили смо све око факултета – истиче Слободан.

На наше питање помажу ли студенти, подсећа да је у току испитни рок.
– То су наша деца и од њих очекујемо само да уче! Сада је важније да положе испите, а ми ћемо чистити снег – каже Слободан са много љубави.

Како нам је рекла Сања Жугић Вуксановић, начелница Управе за ванредне ситуације, упркос великим падавинама, град функционише у најбољем могућем реду. Сва јавна предузећа раде пуном паром на уклањању снега и ван површина за које су поједине градске службе иначе задужене, као што је помоћ приликом покретања аутомобила који су се заглавили у снегу.

Малишани уживали у санкању на Малом Ташмајдану

Мали Ташмајдански парк и данас је испунила граја деце, која су се уместо на справама дечјег игралишта забављала на падини испод њега, спуштајући се санкама и пластичним подметачима за санкање. Најбројнија је била група из приватног вртића „Ола” у Иванковачкој улици, која је на снег изашла са васпитачицом Оливером.

– Ово им је одлична припрема за зимовање на Тари, на коју путујемо 13. фебруара. Деца уживају на снегу, а и дан је диван за санкање. Иако су им образи зажарени, очигледно је да им зима не смета – насмејала се Оливера.

Она је истакла да јој нарочито ових дана добро дође што живи у истој улици у којој се налази и вртић.

– Улица је добро очишћена, али смо колегиница и ја јутрос ипак саме очистиле прилаз вртићу, да се неко дете не би оклизнуло – казала је Оливера.

Десеторо деце које је довела на Мали Таш није могло да прави Снешка Белића због растреситог снега, а било је и превише хладно за такву забаву. Непрестано су трчала уз падину и одмах се спуштала доле.

Трогодишњи Александар, који је у Београд са родитељима дошао из Шведске, потпуно се посветио санкању, па од њега нисмо могли да сазнамо какав је осећај бити данас на снегу. Срећом, његови другови и другарице били су расположенији за разговор.

– Код зиме ми се највише свиђа што могу да се санкам. Највише волим да се санкам овде, у паркићу, јер ме Оливера пушта саму на „клиска”. Код куће на санкама са мном увек седе мама или тата – рекла је четворогодишња Дуња.

Петогодишњу Нину тата је јутрос до вртића довезао аутомобилом.

– Мама и тата су ујутру отишли на посао, јер они морају сваког дана да раде. Око моје зграде има много снега, па се сва деца ваљају по њему и грудвају. Јуче је тата са комшијама чистио снег испред улаза, па се није радовао што је јутрос морао да чисти и ауто да бисмо могли да се возимо – каже Нина.

Снег чисте и уз помоћ пса

Многи Београђани наоружали су се данас лопатама и метлама и својски прионули да чисте снег испред својих зграда и радњи. Понеком је друштво правио комшија, неком су помагали син или ћерка. Тањи Поповић у Молеровој улици у послу је помагао – вучјак Диас!

– Чистимо Диас и ја снег пре неки дан, кад улицом пролази фоторепортер Ројтерса. Стао и насмејао се, па снимио Диаса како шапама уклања снег испод точкова нашег џипа. Та фотографија осванула је на насловној страни рубрике „Живот” у новинама „Ванкувер Сан”, као слика зиме у Београду – поносно каже Тања.

Она истиче да Диас највише воли да му се у снег баци лопта. И никад се не жали на зиму – као што то чине поједине комшије.

– Не разумем људе које се жале на зиму: па нормално је да пада снег и да је хладно. Ја могу сваког дана да чистим и не треба ми помоћ за то – наглашава Тања.

Милени из Курсулине улице помоћ је и те како потребна – очишћеним улицама она се са муком кретала уз помоћ штапа.

– Хоће млади да помогну да пређем улицу, али углавном само пројуре. Ако, нека их, нека трче, сада им је време за то – добродушно закључује Милена и уз осмех се упућује према Каленићевој пијаци.