Подршка стручне јавности промени концепције Октобарског салона

Подршка новој концепцији Октобарског салона пристигла је претходних дана од бројних струковних удружења, група грађана и истакнутих појединаца.

Саопштења преносимо у целости.

Подршку да се салон убудуће одржава бијенално пружила је група уметника, међу којима су Љуба Поповић, Божидар Дамјановски, Александар Цветковић, Михаило Петковић, Драгољуб Варајић, Сретен Петровић, Ратко Божовић, Станислав Живковић, Здравко Вучинић, Ђорђе Кадијевић, Дејан Ђорић, Братислав Љубишић и Петар Петровић.

„На скупу појединих од најугледнијих српских сликара, примењених уметника, естетичара, историчара уметности и ликовних критичара, донета је одлука да се јавност обавести о неопходности промена досадашње (нове) концепције Октобарског салона. Установљен је 1960. године као ревијална изложба најбољих остварења у ликовној и примењеној уметности. У протеклих 15 година, а посебно од 2004. године, од када је међународни Октобарски салон у кризи и сталном паду вредносног критеријума. Нарушени су изворни принципи Салона и фаворизовани страни кустоси и уметници за претерано велике хонораре на штету домаћих. Целокупна уметничка сцена у Београду је урушена да би се финансирао Октобарски салон. Износ хонорара за странце и спецификација трошкова никада нису предочени јавности. О квалитету овогодишњег и претходних Октобарских салона најбоље говори публика, посетилаца скоро да и нема, на манифестацији у коју се у просеку улаже најмање 200.000 евра. Српска ликовна критика више се не бави том изложбом.

У жељи да спречимо даље пропадање ове, некада најугледније ликовне смотре у Србији, тражимо да се Октобарски салон врати грађанима Србије, тј. на изворну замисао и буде репрезентативни пресек новијег рада најбољих српских уметника. Да би Салон поново био сјајан, заинтересовао публику, ширу и стручну јавност, организатор мора у потпуности престати са праксом излагања безначајне и ђубришне уметности и под истим условима дати могућност за надметање квалитетних остварења различитих видова уметности. У Комисији за избор дела и награде морају бити и чланови сталешких организација УЛУС-а  и УЛУПУДС-а.

Оснивач, Скупштина града Београда, има апсолутно право да одређује термин, концепцију и финансирање ове смотре. У односу на тешко финансијско стање у култури и намеру оснивача да побољша квалитет манифестације, подржавамо одлуку надлежних да се Октобарски салон одржава бијенално, са пратећим излагачким програмом у другим београдским галеријама у виду мањих ауторских изложби.

Не желимо еутаназију Октобарског салона јер верујемо, пре свега, у ванредност српске уметности. Смисао ове најугледније уметничке манифестације није у приватизацији, маргинализацији и негацији”.

Председник УЛУПУДС-а мр Владимир Ловрић је испред свог удружења поручио је да Октобарски салон треба да реафирмише домаће ствараоце.

„Октобарски салон је кроз дуги период постојања, од оснивања 1960. године и кроз процесе мењања концепције и облике организације имао стално примарни задатак да промовише и афирмише најзначајнија нова остварења домаћих и страних аутора из области ликовних и примењених уметности односно визуелних уметности уопште.

Неопходност промене концепта Октобарског салона, као и понуђена опција, отворили су низ значајних питања која контекстуелизирају проблеме и намећу потребу за изналажењем нових решења која би омогућила квалитетну еволуцију ове значајне манифестације у култури Србије.

Сматрамо да Октобарски салон својим концептом и свим организационим аспектима треба да реафирмише домаће ствараоце у свим областима визуелног стваралаштва и да омогући континуалан и одржив међународни карактер изложбе.
Концепт Октобарског салона у својој суштинској структури не сме бити институционализован и одсечен од актуелних уметничких токова, већ мора бити транспарентан и ослоњен на све виталне уметничке ресурсе Србије, а да кроз све облике дијалога који му омогућавају међународни карактер буде референтна тачка за српску, регионалну и међународну уметничку сцену”.

Директор Културног центра Новог Сада др Андреј Фајгељ пренео је подршку у име ове институције.

„Будући да је Октобарски салон несумњиво најрепрезентативнија манифестација у области визуелних уметности у Србији, која је град Београд учинила референтном тачком српске културе, сматрамо да је изузетно важно одржати свечану репутацију. Са традицијом дугом преко 40 година и богатом колекцијом радова, салон представља манифестцију која је угостила више од 600 уметника. Од 2004. године, Октобарски салон мења своју концепцију усмеравајући је све више и више на стране уметнике и ангажујући стране кустосе и експерте из области културе. Мишљења смо да је за манифестацију највећих ликовних остварења недопустиво што запоставља српске ауторе и кустосе једнако вредне и компетентне као и стране. Сматрамо да монополистичка политика Салона ускраћује могућност нашим уметницима да дођу до изражаја и да штети квалитету и репутацији ове манифестације. Сарадња са страним уметницима свакако треба да се негује због размене искустава и нових тенденција, али приоритет Салона треба да буде промоција домаћих уметничких стваралаца. Сведоци смо све веће деградације и девастације културних вредности, те сматрамо да је неопходно Салону вратити стари углед и креирати културну политику која ће гарантовати квалитет и успех ове престижне манифестације, као и афирмацију српских уметника.

Подржавамо одлуку Скупштине града Београда и предлог градског секретара за културу господина Владана Вукосављевића да се смени руководство Културног центра Београда, као и чланови Одбора Октобарског салона”.

Подршку новој концепцији Октобарског салона дао је и проф. Момчило Мома Антоновић, академски сликар, који сматра да ова културна манифестација треба да се врати својим изворним принципима.

„Сматрам да Октобарски салон треба да се врати својим изворним принципима. Знате, од 1960. године када је установљен, млади уметници из региона и Србије обликовали су се кроз њега, сазревали и добијали престижне награде, попут Бранка Миљуша, Душана Оташевића... Међутим, тај концепт је у деценији новог века знатно измењен и отишао је у сасвим другу крајност. Наравно да нисам против жеље за информисањем шта се у свету уметности, ван оквира наше земље, дешава. Ипак, чврсто верујем да Октобарски салон треба вратити изворним принципима, јер је годинама иза нас скренуо са тог пута. Он већ годинама није примерен изворноме, није јасно како ствараоци који долазе са стране долазе, ко врши ту селекцију, које институције иза њих стоје. Октобарски салон је замро, није он више онако јак и снажан какав је био и какав опет треба да буде, који је некада наше младе уметнике доводио до збиља прогресивног стваралачког живота. Некада је свака година умела да изнедри по три значајна уметника. Данас то, нажалост, више није случај. Не треба ад хок нападати одлуку о бијеналном одржавању салона. Ово је прилика да добро промислимо о културном развитку у нашем друштву и шта од новог и савременог може да се иновира, примени. Пустимо да промислимо шта за годину дана можемо да учинимо да се вратимо на изворни садржај. Мислим да ми треба нешто да понудимо свету, кроз Октобарски салон. Имамо много тога да понудимо, имамо сјајне уметнике који заслужују шансу да излажу и буду заступљенији на Октобарском салону. Ја сам могао да одем из Србије, али сам одлучио да останем у Београду, он је мој, вуче ме напред и моја је вечита инспирација. Дајте шансу младости, нека се различитост у нашој стваралачкој уметничкој потенцији види кроз наш Октобарски салон. Стога подржавам одлуку да се Октобарски салон одржава бијенално, јер сматрам да треба времена да се обликује, да нас тргне из неког просека у који смо запали. Да видимо где смо, шта смо и где можемо, јер имамо чиме да се поносимо.

Видим да је претходних дана одлука о бијеналном одржавању салона исполитизована умногоме. Политиком не желим да се бавим, нисам члан ниједне странке, нисам ни леви ни десни, како то неки данас покушавају да представе догађаје око Салона. Једноставно верујем да морамо да имамо свест о себи и да видимо шта је и где је наша уметност и да јој омогућимо простор, што наравно не искључује ни интернационална искуства која овај салон треба да има”.

Историчар уметности Здравко Вучинић у свом обраћању каже да Октобарски салон треба да се примакне изворним програмским начелима.                                           

„Природом посла, дуго година сам пратио Октобарски салон, некоћ најзначајнију ликовну манифестацију код нас. Нажалост, увидео сам да је он, у потоње време, задобио нежељене токове, непримерене српској ликовној сцени. Без потребе да се упустим у дубљу анализу датог проблема, хоћу да нагласим, да се Салон битно одвојио од наше текуће праксе, што значи да не осликава у довољној или пак,  у највећој мери, право стање домаће уметности. Сматрам да су тиме изневерена основна начела због којих је установљен.  Стога подржавам свако настојање да се Октобарски салон врати замишљеној идеји, да се примакне изворним програмским начелима, дакле, примарним аспектима због којих је основан, коначно, да се врати Србији и њеним истинским стваралачким потенцијалима”.