Горан Весић, градски менаџер Београда: Без Николаја би нас збрисали

„Док постоји макар и најмања нада да се избегне крвопролиће, ми ћемо деловати у том правцу. Ако, упркос нашој искреној жељи, уложени напори не буду имали успеха, Ваше Височанство може бити уверено у то, да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије” (из писма руског цара Николаја српском престолонаследнику Александру од 14. јула 1914. године).

Подизањем споменика руском цару Николају Другом у Београду, наша генерација је коначно одужила дуг предака према великом пријатељу српског народа.

Судбина цара Николаја нераскидиво је везана за Србију. Ситуација у којој се наша земља нашла пре сто година, после Сарајевског атентата и ултиматума Аустроугарске била је скоро безизлазна. И док се међу силама Осовине полемисало да ли после војног кажњавања Србије узимати њену територију или је делити међу другим државама на Балкану, постојала је сагласност око једне ствари – „Србији треба задати ударац који ће јој одузети снагу и будућност и свести је на величину да заувек буде унижавајуће зависна”.

Непосредно пре отпочињања рата, неки војни саветници руског цара, силе Осовине, али и неке силе Антанте, вршиле су притисак на цара Николаjа Другог да не помаже Србији, јер би тако тај „локални рат” могао да порасте у светски. Данас можемо да замислимо каква би била судбина Србије да је било тако. Какав би био исход сукоба између моћне Аустроугарске, која је могла да мобилише шест милиона војника само у првом ешалону, и Србије, изнурене ратовима за ослобођење, која је имала укупно 4,5 милиона становника? Србија би била збрисана са политичке карте Европе, а плодови борбе за слободу згажени и поништени, уз питање да ли би, и кад, српски народ нашао снагу да се ослободи новог освајача.

Цар Николај Други је био свестан судбине Србије ако је остави на цедилу и зато је, и поред тога што руска војска није била спремна, ушла у рат са силама Осовине које су напале Србију. Ову одлуку је, како је историја показала, платио царством, својим животом и животима своје породице.

Када је евакуација измрцварене Српске војске, која је прошла голготу Албаније, била подређена политичким калкулацијама неких наших савезника, где је сваки изгубљени дан значио губитак стотине српских живота, цар Николај Други је упућивањем претњи да ће изаћи из рата уколико се бродови Антанте хитно не упуте на обале Албаније, практично спасао српску војску од уништења.

Русија, Француска, Британија, Немачка и Аустроугарска су имале међусобне споразуме и савезништва на основу којих су ушли у Први светски рат. Између Русије и Србије је била само дата реч и обећање руског цара. Обећање да Србија неће бити сама у часу смртне опасности. Цар Николај је своју реч испунио.

Цар Николај је одавно заслужио монументални споменик у Београду. Нажалост, и на нашу срамоту, чекали смо сто година да му одамо заслужену почаст. Када је садашње руководство Града Београда преузело руковођење престоницом, затекли смо прашњаву фасциклу на којој је писало „цар Николај”, на коју нико није обраћао пажњу. У њој је била понуда да Београд добије поклон – споменик цару Николају. Свесни да је то прилика да се коначно одужимо овом великом човеку, одмах смо прионули на посао, прихватили понуду, донели одлуку о постављењу споменика и то на месту где је деценијама било посланство Русије у Краљевини Србији и урадили пројекат реконструкције Девојачког парка, који је био потпуно запуштен. Данас, када центар Београда краси споменик цару Николају, могу слободно да кажем да смо урадили једну велику ствар која људе чини поносним.

Подизање овог споменика треба да значи да је дошло време да се одужимо свим оним људима који су у прошлости задужили нашу земљу, без обзира на идеологију или дневну политику. До сада нисамо размишљали тако. Зато је цар Николај на свој споменик у Београду чекао скоро стотину година. Можда зато главни град Србије данас нема ниједан споменик Немањићима, ако се изузме споменик испред Палате правде којим се слави Душанов законик. Немамо ни споменик, али ни Улицу краља Александра Карађорђевића, као што до скоро нисмо имали ни Улицу генерала Пака Дапчевића, који је ослободио Београд 1944. године. Време је да почнемо да ценимо нашу прошлост и да се одужимо.