Горан Весић: Дижемо споменик Стефану Немањи 

Ауторски текст градског менаџера у листу „Новости”

Председник Владе Републике Србије Александар Вучић писмом које је упутио, као грађанин Београда, 16. децембра Комисији за споменике, називе улица и тргове скренуо је пажњу јавности на, за нас поражавајућу, чињеницу да Београд скоро да нема ниједан споменик Немањићима, као ни многим значајаним националним историјским личностима. 

У свом писму у коме је предложио да се у парку Мањеж подигне споменик Стефану Немањи Александар Вучић каже: 

„Подизањем споменика Стефану Немањи као друштво показујемо поштовање према нашој државности и чувамо национални идентитет. Немањићи, који су владали Србијом преко две стотине година, створили су од мале и расцепкане кнежевине моћну царевину и највећу државу на Балкану. Нажалост, Београд нема споменик Немањићима, ако се изузме споменик Душановом законику који се налази испред Палате правде. То показује наш однос према сопственој историји који морамо да променимо”. 

И заиста, премијер је отворио једну веома важно питање које се не односи само на чување националног идентита и поштовања наше државности. 

Зашто Београд, осим споменика Душановом законику испред Палате правде, нема споменик оснивачу српске државе Стефану Немањи? Или краљу Стефану Драгутину Немањићу, за време чије власти је Београд 1284. године први пут ушао у састав српске државе? Да ли смо се на достојан начин одужили деспоту Стефану Лазаревићу, који је 1405. године, први пут у историји, Београд прогласио престоницом Србије? Зашто Београд има неугледни споменик, који се налази сакривен између Владе и Министарства финансија, књазу Милошу Обреновићу, који је у 19. веку обновио српску државност? Да ли краљ Милан Обреновић, који је најзаслужнији зато што је Србија 1888. године добила модеран, демократски и грађански устав заслужује обележје у граду у коме је владао? Зашто краљ Петар I Карађорђевић и краљ Александар I Карађорђевић немају споменике у нашој престоници? Наша јавност вероватно не зна да краљ Александар Карађорђевић нема чак ни улицу у Београду јер свима познати Булевар краља Александра припада Александру Обреновићу, убијеном у Mајском преврату 1903. године? Да ли можемо да очекујемо да нас други поштују ако ми сами не поштујемо своју историју? 

Данашња београдска власт има слуха за националну историју. Веома смо поносни зато што смо у Девојачком парку подигли споменик цару Николају Романову, који је спасао српску војску у Првом светском рату и који је као пријатељ Србије ушао у велики рат како би нас заштитио од Аустроугарске. У рат у коме је изгубио и круну и главу. 

Када смо дошли у Скупштину града затекли смо прашњаву фасциклу на којој је писало „Николај Романов”, коју годинама нико није ни погледао. У њему се налазила понуда једне руске фондације да Београду донира споменик Романову.

На предлог премијера Вучића, Београд је добио у Финансијском парку споменик Гаврилу Принципу у време када се обележавала стогодишњица Великог рата и када се накарадном ревизијом историје у неким земљама Европе покушало да се кривица за рат свали на Србију. Био је то веома важан и храбар поступак. 

Београд ће добити у фебруару на реконструисаном Цветном тргу споменик једном од најзначајнијих српских књижевника 20. века Бориславу Пекићу. Недавно је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић предложио да центар града поново добије улице које ће носити имена маршала Толбухина и генерала Жданова, које су на сраман начин укинуте пре десетак година. 

Можда ће се неком учинити да је подизање споменика неважно и анахроно у време када наша држава поново заузима место које јој припада у Европи и када врши веома дубоке економске и друштвене реформе како би могла да се успешно развија у 21. веку. Међутим, није тако. Србија може да заузме своје место у уједињеној Европи само поносна, свесна своје богате националне историје, поносна на своју демократску традицију и културу. Поштујући себе, своју културу и идентитет, поштоваћемо и друге. 

Зато је Скупштина Београда пре неколико месеци покренула акцију „Негујмо српски језик”, која је веома добро прихваћена у нашем друштву. Наставићемо да покрећемо нове акције у култури, као што ћемо учинити све да многи важни људи значајни за наше друштво, без обзира на то да ли су политичари, уметници, новинари или спортисти добију своје улице и обележја у Београду.