Горан Весић: Повратак Пекића на Врачар

Први пут сам Борислава Пекића видео на првим опозиционим демонстрацијама у Београду 13. јуна 1990. године. Био сам студент, почаствован што ходам у истој колони с писцем чије је књижевно дело било део мог образовања и одрастања, навео је градски менаџер Горан Весић у ауторском тексту за Вечерње новости. Неколико хиљада људи које је он предводио дошло је до зграде бивше Народне скупштине у Улици краља Милана и у знак протеста поседало на асфлат. Полиција је зауставила саобраћај, али се одједном из правца Лондона појавио бели „голф”, очигледно пуштен кроз кордон. У пуној брзини аутомобил се кретао према људима који су седели. Како се приближавао, многи су почели да устају у страху да не буду прегажени. Борислав Пекић није. Он је седео у првом реду, непомично, пркосећи опасности. И победио је. „Голф” се једва зауставио на метар-два од Пекића који се није помакао. Људи који су устали, сада су окружили аутомобил, покушавајући да отворе врата и дођу до возача. Он је у последњем тренутку успео да окрене возило и побегне. 

Никада нећу заборавити тај тренутак. Нешто касније, у интервенцији милиције, испред зграде РТС-а у Таковској улици, Пекић је добио ударац пендреком јер се није склонио пред кордоном милиције, као што није побегао ни пред аутомобилом. На крају дана, Пекић је у Дому омладине држао трибину, односно конференцију за штампу, на којој је говорио о насиљу над демонстрантима и демократији. Тог дана сам научио једну од најважнијих лекција у животу. Непобедиви сте ако верујете у праве идеје и ако се бескомпромисно за њих борите. 

Борислав Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац, филмски сценариста, академик. Човек који је задужио нашу културу и друштво. Међутим, Борислав Пекић је задужио Србију својим друштвеним и политичким радом. Демократију у Србији, за коју смо се као друштво изборили, дугујемо многим часним људима, међу којима посебно место заузима Борислав Пекић. То место заслужио је својим бескомпромисним животом, борбом за идеје, радом, робијом, праштањем и добротом. У тешким временима Борислав Пекић је показао, како је то Душан Ковачевић за њега рекао, како је бити човек по цену живота, али само – сопственог. Живот Борислава Пекића можда на најбољи начин говори о трагедији нашег народа и поделама које су се дешавале у нашем друштву у 20. веку.

Од Борислава Пекића данас као друштво можемо и морамо да учимо. Поносан сам јер се његове идеје о животу Србије у европској заједници народа, о демократији и слободи и власти која гледа у будућност уместо у прошлост – остварују. То описују и Пекићеве речи: „Треба гледати право јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу своје деце, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо”.

Као Београђанин и Врачарац верујем да нема бољег места за споменик Бориславу Пекићу од реконструисаног Цветног трга на коме се сада налази. Некако је природно да гостима добродошлицу на капији Врачара пожели најпознатији Врачарац прошлог века. Ту, од места где ће нас увек чекати Борислав Пекић, на пар стотина метара налази се чувена Трећа гимназија, на чију смо 157 година дугу историју поносни, у којој је Пекић матурирао 1948. године, неколико месеци пре хапшења. 

Као градски менаџер поносан сам што сам имао ту част да заједно са Пекићевом породицом, супругом Љиљаном и кћерком Александром, као и с премијером Србије Александром Вучићем, учествујем у повратку Пекића на Врачар. Подизањем споменика Бориславу Пекићу показујемо да смо као друштво научили да захвалимо великим људима који су кроз свој живот и рад задужили наше друштво и културу.