Весић: Бисте професорима Правног факултета и академицима Радомиру Лукићу и Михаилу Ђурићу

Градски менаџер Горан Весић изјавио је да ће сутра, поводом почетка нове академске године, у парку Мали Ташмајдан испод Правног факултета бити откривене бисте професорима и академицима Радомиру Лукићу и Михаилу Ђурићу уз присуство представника Универзитета, Владе Републике Србије и Града Београда.

– Када је у октобру прошле године председник Владе Републике Србије Александар Вучић открио бисту Слободана Јовановића испред Правног факултета и одржао предавање студентима, руководство факултета је изразило жељу да испред новог амфитеатра на отвореном у Малом Ташмајдану буду постављене бисте двојице великана српске науке, професора Правног факултета и чланова Српске академије наука и уметности Радомира Лукића и Михаила Ђурића. Сутра то обећање, али и дуг који као друштво имамо према овим значајним људима, испуњавамо, рекао је Весић.

Весић је додао да је веома важно да се град Београд на пригодан начин сећа не само политичара или генерала већ и професора, уметника, спортиста и новинара који су дали допринос развоју нашег друштва. 

– Допринос који су професори Лукић и Ђурић дали српској науци, нашем друштву и наравно Правном факултету огроман је и обавезује нас да овим великанима одамо признање. Њихове бисте налазиће се испред отвореног амфитеатра на Малом Ташмајдану и тако ће заувек остати са студентима којима су посветили читав свој живот – рекао је Весић.

Градски менаџер додао је да ће у наредном периоду део Београдске улице који се налази између Булевара краља Александра и Илије Гарашанина понети име професора и академика Михаила Ђурића. 

– Када професор Михаило Ђурић, после бисте, буде добио и улицу која се налази поред његовог Правног факултета, у чијем је наставку живео, показаћемо да као друштво умемо да кажемо хвала човеку који није само дао огроман допринос српској науци. Професор Ђурић је 1971. упозоравао на несрећу која нам се догодила двадесет година касније, а која је почела усвајањем Уставних амандмана и разбијањем српког народа у више држава због чега је био осуђен и удаљен са Универзитета – поручио је Весић.

Професор Радомир Лукић рођен је и одрастао у скромној сељачкој породици. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственој причи, због мањка новца долазио само на испите. Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију „Обавезна снага правне норме – проблем објективног права”. Занимљиво је да се Лукић на одбрани докторске дисертације појавио у српској, шумадијској, народној ношњи, што је изазвало чуђење код чланова комисије, а након тога је уследило Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?"

Пред почетак Другог светског рата у нашој земљи, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан. Радомир Д. Лукић је написао први југословенски уџбеник социологије.

На Правном факултету Универзитета у Београду додељују се стипендије из фондације „Радомир Д. Лукић“. Такође на поменутом факултету највећи амфитеатар (популарна петица) носи име „Радомир Лукић“. Преминуо је 31. маја 1999. године и сахрањен у  родном селу Милошевцу, где основна школа од 2000. године носи његово име. Испред зграде суда у Великој Плани постављена је његова спомен-биста.

Професор Михаило Ђурић био је један од највећих српских филозофа и социолога, професор Правног факултета Универзитета у Београду и члан САНУ. Истакао се књигама и чланцима на српском и немачком језику писаним такозваним „београдским стилом“. Посебно је познат по радовима о Ничеу и Хајдегеру. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука.

Михаило Ђурић удаљен је са Универзитета, судски гоњен и осуђен на две године строгог затвора (одлежао девет месеци) 1973. године због говора одржаног 18. марта 1971. у вези са уставним амандманима (касније објављеном у Аналима Правног факултета у Београду под насловом „Смишљене смутње“) и чланка „Камен раздора“ објављеном у часопису Уметност 27-28 за 1971. годину.

У првом чланку Ђурић упозорава да је „Југославија већ практично разбијена амандманима од 1971. године” и да „Срби овим разбијањем имају да изгубе нарочито много због свог присуства у другим републикама”. Истицао је да је Југославија постала „само географски појам, на чијем се тлу под маском доследног развијања равноправности између народа, успоставља неколико независних, чак и међусобно супротстављених националних држава”. 

Од 1974. до 1989. Ђурић је био научни саветник у Институту друштвених наука у Београду. У исто време делује као гостујући професор филозофије на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, а држи предавања и на многим другим немачким и аустријским универзитетима. 1989. године бива рехабилитован и враћа се на Правни факултет. Од 1985. до смрти је председник Научног већа Института за филозофију Филозофског факултета у Београду. Добитник је Октобарске награде Града Београда за 1990. годину. Био је члан Српске академије наука и уметности у Београду и Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Преминуо је 26. новембра 2011. у Београду.