У Београду никада није рађено више реконструкција од 1945. године

Главни урбаниста Марко Стојчић рекао је гостујући у „Београдској хроници” да је тежа, а врло често и скупља реконструкција културних споменика него улагање у нову градњу, напомињући да је потребно много труда и рада да се сачува аутентичан стари изглед у савременом облику.

Стојчић је навео да вредност реконструкције неког објекта од културне важности зависи од случаја до случаја.

– Некада је за реконструкцију стамбеног објекта који је стар, на пример 200 година, много скупље увести нову инфраструктуру и реконструисати га и оживети. Тренутно радимо реконструкцију зграде старе Железничке станице и та реконструкција фасаде је скупа у смислу да мора да се испоштује све што је на њој било, а да је то нека савременија зграда она би свакако била јефтинија – рекао је он и додао да је на реду и реконструкција ентеријера која је захтевна.

Говорећи о обнови споменика „Победник” и бојазни грађана да ће се он после обнове знатно променити, Стојчић је рекао да о томе воде рачуна конзерватори.

– Конзерваторски услови су у случају „Победника” били веома строги, као и за Железничку станицу. Завод за заштиту споменика културе Града Београда има највећи фонд документације о било којој институцији у Србији, а везано за културно наслеђе града Београда. Конкретно за „Победника”, Мештровић је урадио такав споменик и није било никаквих измена. Та скулптура је веома дуго била изложена временским условима, оксидирала је и променила се формула у неким деловима. Тако су се у неколико слојева појавила задебљања, али и рупе од метака. Вајар у Смедереву је само поправљао оно на што је наилазио и недостатке који су се у међувремену појавили – навео је главни урбаниста.

Он је навео један од проблема, а то су услови за расписивање тендера, односно бирање извођача на тендеру.

– Никада се у Београду није радило и реконструисало више, ако не узмемо у обзир реконсктрукцију 1945. године, и никада нам није било више потребно толико фирми. На све то имамо и некада слободније услове како би тендер успео, јер нема довољно извођача. Понекад се јављају фирме које немају довољно искуства или су биле најјефтиније, а референце су показале да су из делокруга грађевинарста, што није увек могуће лако доказати и онда настану проблеми. Требало би да Закон о јавним набавкама додатно прецизира услове за специфичне набавке као што су ове – рекао је Стојчић.

Главни урбаниста је говорио и о могућности изградње јавне гараже испод Студентског парка, наводећи да је у фокусу процена локација за гараже у Фрушкогорској улици, затим Влајковићевој, Васиној и на Тргу репубике.

– Застали смо са гаражом у Васиној улици из разлога што постоји уверење да испод те улице постоји веома вредно и очувано археолошко налазиште са деловима објеката из римског периода, који имају и мозаике и фреске и друге елементе који би били довољно атрактивни да се прикажу целом свету. Да би се наставила изградња гараже, за коју постоји грађевинска дозвола, неопходно је истражити ту територију. Уколико се пронађе довољно обиман археолошки локалитет, чему се ми надамо, јер мало ко има то што ми имамо на само два и по метра испод Васине улице, онда вероватно те гараже неће бити и повећаће се гаража на Тргу републике, тј. код садашњег „Стакленца” – навео је он.

Како каже, овај закон потпуно штити наше културно наслеђе од страних и приватних инвеститора и њихових улагања у центар града.

– Имамо доста културног наслеђа и оно се чува. Некад имамо осећај да је то што се налази испод земље довољно лепо за показивање свима, без обзира на његову вредност. Сви се надамо да испод Васине улице заиста постоји право благо, док смо на Тру републике имали локалитет који није био довољно атрактиван за показивање, па смо га конзервирали, изградили трг и вратили да све функционише као некад. Подсећања ради, у Рајићевој улици приватни инвеститор када је градио тржни центар оставио је један део археолошких ископавања да буде доступан за гледање – закључио је главни урбаниста.