Некадашњи градоначелници Београда добијају споменике

Градски одборници усвојили су на данашњој седници Скупштине града одлуке да се подигну споменици некадашњим градоначелницима Београда: Бранку Пешићу, Влади Илићу и Милошу Савчићу. Донета је и одлука да да се Хрватска улица у градској општини Палилула преименује у Улицу глинских жртава 1941. године.

Заменица председника Скупштине Града Београда Андреа Радуловић је образлажући ове одлуке навела да личности и догађаји, који су обележили једно време, никада неће бити заборављени, те да се подизањем спомен-обележја, именовањем улица и тргова и чувањем културних добара, чува сећање на врло значајне људе Београда и Србије.

Мало је рећи да је Бранко Пешић био један од најуспешнијих градоначелника престонице после Другог светског рата, навела је она и додала да је Пешић својим вишедеценијским радом и посвећеношћу према свом народу задужио Београд.

– У време када је он водио нашу престоницу изграђени су „Београђанка”, Мостарска петља, ауто-пут кроз Београд, Мост „Газела”, Теразијски тунел, а основане су и културне манифестације као што су ФЕСТ и БИТЕФ. На његов предлог Скупштина Града Београда усвојила је планове спуштања Београда на реке, изградње Београдског железничког чвора и Београдског метроа. На иницијативу Горана Весића, коју је усвојила Комисија за споменике и називе тргова и улица, предложено је да се спомен-обележје великом Бранку Пешићу подигне испред зграде Градске општине Земун на Масариковом тргу – нагласила је Андреа Радуловић.

Она је подсетила да је Бранко Пешић рођен 1922. године у Земуну, у којем је остао да живи до краја свог живота 1986. године. Завршио је свој животни век у истој кући коју је његов отац изградио 1909. године. Како је додала, поред својих капиталних пројеката, Бранко Пешић остао је упамћен и као човек великог срца, изградио је непосредан однос са грађанима и поред свог градског ангажмана остао укључен у живот и рад локалне заједнице Земуна, чије проблеме је умногоме успео да реши и умањи током свог мандата.

Говорећи о Милошу Савчићу, заменица председника Скупштине града је навела да ће се споменик овом градоначелнику подићи на углу Булевара кнеза Александра Карађорђевића и Војводе Путника.

– Милош Савчић био је један од најбогатијих Европљана у међуратном периоду. Функцију градоначелника обављао је од 1929. до 1930, али је за годину дана свог мандата решио велики број проблема Београђана, као и саме Општине Београд. Осим функције градоначелника Београда био је и министар грађевине Краљевине Југославије, руководилац и инвеститор бројних привредних објеката широм Краљевине Србије и Краљевине Југославије, као и оснивач првог српског осигуравајућег друштва. Савчић је за двадесет година мира у периоду између два светска рата успео да постане један од највећих грађевинских магната Европе. На Косову и Метохији отворио је тада један од најмодернијих европских рудника „Трепча”, предводио је изградњу пруге „Ниш–Књажевац”, инвестирао у изградњу комплекса „Дедиње” и непарне стране Кнез Михаилове улице. Сама количина подигнутих објеката, пројеката, индустрије и стамбених јединица изграђених од стране компанија Милоша Савчића је задивљујућа. Био је велики добротвор. За свој изузетни допринос развоју земље добио је низ ордења и признања – нагласила је Андреа Радуловић.

Влада Илић је у међуратној Краљевини Југославији дао огроман допринос како би Београд постао савремена европска престоница и највећи град тадашње државе, навела је Андреа Радуловић и подсетила да је у време мандата Владе Илића почела изградња Храма Светог Саве, затим висећег моста на Сави – „Моста краља Александра Карађорђевића”, на чијим се стубовима и данас налази Мост братства и јединства односно Бранков мост. Решени су, додала је, комунални проблеми изградњом улица и канализације, изграђен је Београдски сајам, отворен је Зоолошки врт и саграђено је више десетина зграда у јавној употреби, као што су школе и болнице.

– Промене које су настале током мандата Владе Илића, од 1935. до 1939. године, довеле су до тога да наш град постане најнасељенији и индустријски најразвијенији град у тадашњој Југославији. Био је сенатор, дугогодишњи председник Београдске индустријске коморе, Централне индустријске коморе Југославије и Савеза текстилне индустрије Краљевине Југославије. Током окупације није учествовао у јавном животу, а заједно са својом супругом из чувене породице Дунђерски, наставио је да донира новац сиромашнима и српским изеглицама које су успеле да побегну од усташке каме у НДХ – рекла је она.

Како је нагласила, Влада Илић је један од највећих српских привредника, добротвора и филантропа. Био је, додала је, добитник највиших одликовања Краљевине Југославије, Француске и Чехословачке.

– Влада Илић је после ослобођења осуђен од стране нових власти само да би пресуда била основ да му се одузме и национализује имовина. Крај свог живота, 1952. године, дочекао је у тешкој немаштини. Предвиђена локација за подизање споменика је између улица Џорџа Вашингтона, Булевара деспота Стефана, Војводе Добрњца, Венизелосове и Кнез Милетине улице и то на месту које гледа ка његовој вили, која се налази са друге стране Венизелосове улице – прецизирала је Андреа Радуловић.

Андреа Радуловић је образложила и одлуку да се Хрватска улица у градској општини Палилула преименује у Улицу глинских жртава 1941. године. Како је навела, у питању је иницијатива грађана насељеног места Котеж, која је усвојена на седници Комисије за споменике и називе тргова и улица.

– Глинске жртве биле су локално српско становништво из Глине, Вргинмоста и Топуског, које су усташке власти намамиле и затвориле у цркву. Покољ у Глини, граду у Хрватској, у Цркви Пресвете Богородице десио се 29. јула 1941. године, када су усташе убиле више од 1.700 људи. Велики покољ локалног становништва десио се и пре тога, 11–12. маја 1941. године код Прекопе и Хађера у Хрватској. Покољ у глинској цркви представља један од највећих усташких злочина који је спроведен пре систематског геноцида попут Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. По завршетку Другог светског рата на месту порушене цркве подигнута је заједничка спомен-костурница за све жртве. Спомен-дом су хрватске власти после „Олује” 1995. године преименовале у Хрватски дом – нагласила је она.

Према речима Андрее Радуловић, наведене личности су својим залагањем, знањем, умећем, хуманошћу и преданим радом допринели процвату српске престонице. Неки су својим животом сачували сећање на српство и љубав према отаџбини, закључила је заменица председника Скупштине Града Београда.