Византија

 

Распад Римског царства био је праћен најездом варварских народа: Источних Гота, Гепида, Сармата, Авара, Словена и других. Београд је због свог истуреног положаја на граници - лимесу, био честа мета напада и разарања. Напади са севера преко Панонске низије, Дунава и Саве, били су тако јаки да ни Сингидунум, као значајно војно утвђење, није могао да одоли. Тако га Хуни 441. године заузимају и потпуно разарају. Град је тада изгубио и дотадашње римско становништво. После хунске пропасти, град је 454. године поново у саставу Византије, али га убрзо освајају Сармати, па затим и Источни Готи. Већ 488. године поново постаје византијски град.

Почетком VI века (512. године), византијски цар Анастасије у његову непосредну околину насељава германска племена Херула, да би га они одбранили од ратоборних Гепида. У рушевинама ранијег римског града, на западној страни Доњег града, нађени су трагови материјалне културе Германа. У време владавине византијског цара Јустинијана I, 535. године, град је изнова подигнут и опасан моћним бедемима. Тако Сингидунум поново постаје сјајан и велике хвале достојан град. По свој прилици град је по први пут био везан са Таурунумом на супротној обали.

Крајем VI века, док су Византијци били заузети ратовима по Африци и Азији, пред зидинама Сингидунума појављују се монголска племена Авара, а за њима и прве словенске групе. После две опсаде Авари и Словени освајају град. Бројни су византијски историјски извори о тој опсади и коначној пропасти Сингидунума. Овом варварском најездом и рушењем града, нестао је и назив Сингидунум и више се никада у историји није појавио. Трагови словенске материјалне културе тог доба, пронађени су у Доњем и Горњем граду, Земуну и насељима Ритопек и Вишњица. То је био трајнији почетак словенизације овога града.

Око 630. године на ово подручје се досељава српски живаљ. После тога, више од два и по века нема помена о њему. Аварски и словенски ратници нису марили за овај град, јер он више није имао положај граничног утврђења. Он се тада налазио унутар ширег простора Балканског полуострва који су Словени већ освојили. И поред тога, археолошки налази указују на континуиран живот у граду и његовој околини. Поновни помен града, и то под словенским именом БЕОГРАД (Бели град - вероватно по зидинама од белог кречњака), срећемо тек у IX веку, тачније 16. априла 878. године, у једном писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису-Михаилу, о смењивању београдског хришћанског епископа Сергија. Касније се тај назив среће у различитим варијантама: ALBA GRAECA, GRIECHISCH WEISSENBURG, NANDOR ALBA, NANDOR FEJERVAR, CASTELBIANCO, ALBA BULGARICA.

Неколико векова после првог помена Београда као словенског града, у њему се смењују разне војске и освајачи. До Београду су најпре дошли Франци који су под Карлом Великим уништили Аваре. На рушевинама Таурунума оснивају франачко насеље Малевила, да би словенизацијом каснији назив био Землн (Земун). Франачку владавину замењују Бугари, а њихову Мађари. Крајем X века, у време велике Самуилове државе, Београд је по ко зна који пут променио господара. Већ 1018. године он поново постаје значајна погранична тврђава Византије. Током XI и XII века, око Београда се отимају супарничке силе: Угарска, Византија и Бугарска.

За то време кроз град пролазе бројни крсташки походи на Исток остављајући свој рушилачки печат на њему. После крсташких најезда из 1096. и 1147. године, под вођством Фридриха Барбаросе 1189. године кроз Београд пролази 190.000 људи. Овај предводник крсташа видео је Београд у рушевинама. Колико је град страдао можемо судити по упоређивању са записом арапског географа и картографа Идризија, који је у опису "Итинерера цариградског пута" из 1154. године помиње Белградук као добро насељену и живу варош са многим црквама.