Турска и аустријска владавина
Турци су знали да је Београд највећа препрека у освајачким походима ка Средњој Европи. После пада Смедерева, 1440. године, Београдску тврђаву опседала је турска војска са преко 100.000 ратника, на челу са султаном Муратом II. У жељи да освоје град Турци на оближњем брду Жрнов, данашњој Авали, подижу своје утврђење, одакле су осматрали и контролисали околину. Готово читав један век Београд је одолевао турским нападима. Коначно, Турци су под вођством султана Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. године, успели да освоје Београд - бедем хришћанства и кључ одбране целе Угарске. Град је срушен и спаљен, а пут ка Западној Европи отворен.
Померањем границе на север, мења се стратешки положај Београда, и у наредних 150 година, он постаје релативно миран град са значајнијом трговачком и саобраћајном функцијом. Из Смедерева је пресељено седиште санџака и почиње његова интезивнија изградња. У тек обновљеном граду оријенталног изгледа, све више цвета занатство и трговина. Он је стециште трговаца из Дубровника, Венеције, Грчке и Аустрије, као и занатлија: Турака, Јермена, Цигана и Срба. Од занатлија истицали су се абаџије, ашчије, пушкари и други. Поред чаршије подигнути су и бројни караван-сараји, безистани и џамије. Град је изашао из оквира средњовековних бедема и почиње све више да се шири дуж познатих трговачких путева који су везивали Исток са Европом. Свој највећи успон под Турцима, град достиже у XVII веку, када броји 100.000 становника.
Крајем XVII века у Београду хара куга, што уз пожаре и побуне јаничара, доводи до његове стагнације. После 167 година релативно мирног развоја, град постаје мета ратних сукоба. Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године, Аустријанци су заузели Београд. Турци га, после две године, враћају у своје руке, али је град из ових сукоба изашао разорен, а његово становништво, због сарадње са Аустријанцима, изложено убијању, прогону и пљачкама. После тога Београд је поново погранична варош, и то све до 1717. године, када га Аустријанци под вођством принца Евгенија Савојског поново заузимају. Тада се на месту већ порушене Београдске тврђаве гради нова према захтевима савремених војно-стратешких захтева.
Аустријска владавина Београдом у периоду од 1717. до 1739. године означена је правом трансформацијом града, јер он губи дотадашње турско-источњачке црте и поприма обележје средњевропског града. Поред тврђаве и варош је опасана бедемима, а изграђена су и нова здања. Оживљава трговина, а у њега се све више досељавају Мађари, Немци, Французи, Чеси и други. При поновном турском заузећу, 1739. године руше се бедеми око Београда. Турци руше аустријске касарне и објекте, као и куће, а многе цркве претварају у џамије. Он поново постаје варош оријенталних обележја и то са пограничним положајем, јер је Београдским мировним уговором граница повучена на реци Сави.
На другој страни, Земун поприма погранични значај на аустријској територији. Добија посебан статус у оквиру Војне границе и такви услови му омогућавају да развије привреду: трговину, занате, бродарство и рибарство. Јача грађански сталеж, подижу се утврђења, државне зграде и цркве. Из тог времена потичу куће као што су: Караматина, Ичкова и кућа Димитрија Давидовића. Српска основна школа је отворена 1745. године, а у граду раде и сликари и други културни ствараоци.
Крајем века у последњем аустро-турском рату, Београд је октобра 1789. освојен. Потписивањем Свиштовског мира 1791. године, Аустријанци се повлаче у Земун, а јаничарима се забрањује улазак у београдски пашалук. После погибије Мустафа-паше, 1801. године, јаничари успостављају своју власт у граду и околним селима. То је било време потпуног безвлашћа, јаничарског насиља и пљачки. Оно је било завршено познатом сечом кнезова и других виђенијих Срба, што је било повод за подизање устанка.