Знамените грађевине 1

 

КОНАК КНЕЗА МИЛОША
У Топчидеру

После конака за своју жену и децу у београдској вароши, кнез Милош Обреновић подигао је 1831-1834. и за себе конак у Топчидеру. Конак су саградили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар скоро свих грађевинских подухвата кнеза Милоша. Богата унутрашња декорација плафона, зидова и ниша, делимично је сачувана до данас. За време своје прве владавине Милош је само повремено овде боравио, а за друге владавине све време (две године) провео је у Конаку и ту умро 14. септембра 1860. Једно време у Конаку је био Музеј кнеза Милоша и Михаила Обреновића, затим Шумарско-ловачки музеј, основан 1929.

Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка (1954), у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака (од 1804. до другог хатишерифа 1839). Експонати Музеја послужили су као полазна основа за формирање Историјског музеја Србије, 1963. Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост (има више од 160 година).

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ
(Добриња, ужички округ, око 1780 - Београд, Топчидер, 1860), вођа Другог српског устанка и кнез Србије

Учествовао је у Првом српском устанку и посебно се истакао при освајању Ужица, 1807. После слома устанка остао је у Србији и предао се Турцима (1813). Када се турски терор поново појачао, побегао је из Београда и 1815. подигао Други српски устанак. Потукао је Турке код Палежа (Обреновац), на Љубићу и на Дубљу у Мачви. Са Марашли Али-пашом закључио је 1815. усмени споразум. За Србију, тада само Београдски пашалук, добио је веома ограничену аутономију, коју је сналажљивошћу све више проширивао. Турским хатишерифом (свечана повеља) Србији је 1830. призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.

У унутрашњој политици био је крут, безобзирно је уклањао своје противнике (наредио 1817. убиство Карађорђа, вође Првог српског устанка). Био је најбогатији човек Србије. Његов деспотизам буди незадовољство у народу, па су побуне избијале у разним крајевима. Цариградска порта издаје 1838. нови хатишериф којим ограничава Милошеву власт. Незадовољан овим, 1839. абдицира. Убрзо потом династију Обреновића смењују Карађорђевићи, а владар постаје кнез Александар Карађорђевић. Одлуком Светоандрејске скупштине, 1858. године, Александар је збачен. Милош поново постаје кнез и свечано улази у Београд 1859. Влада још непуне две године, до смрти 1860.

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ
Кнеза Симе Марковића 8

Саграђен је 1829-1831. под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства у првој половини 19. века. По налогу кнеза Милоша Обреновића подигнут је за становање његове породице, кнегиње Љубице и синова - Милана и Михаила. Зграда је до данас сачувана као најрепрезентативнија градска кућа из прве половине 19. века. У архитектонској обради садржи све одлике оријенталног грађевинарства, варијанте тзв. српско-балканског стила, али са декоративним елементима класицизма који најављују утицај Запада на домаћу архитектуру у првом периоду обнове српске државе.

Од доласка на власт Александра Карађорђевића 1842. године, па надаље, зграда је служила као Лицеј, Касациони и Апелациони суд, Уметнички музеј, Црквени музеј, Дом стараца и старица, Завод за заштиту споменика културе Србије, а сада је у саставу Музеја града Београда и користи се за излагање музејског материјала и сликарских изложби. Сталну поставку у Конаку чини оригинални намештај, рађен у оријентално-балканском стилу као и другим стиловима оног времена (класицизам, бидермајер, необарок).

КНЕГИЊА ЉУБИЦА
(1788-1843), жена кнеза Милоша Обреновића

У браку са Милошем родила синове Милана, који је владао Србијом непуних месец дана, од 13. 6. до 8. 7. 1839. године, и рано умро, и Михаила, који је у два наврата владао, од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868.

КАПЕТАН-МИШИНО ЗДАЊЕ
Студентски трг 1

Грађено од 1858. до 1863. као приватна палата Мише Анастасијевића, "дунавског капетана" и најбогатијег човека у Србији тога времена. Пројектант је Јан Неволе, пореклом Чех, за којим су у Србији и Београду остала и нека друга архитектонска остварења. Грађена за двор, палата је поклоњена српском народу (натпис на главној фасади - "Миша Анастасијевић свом отечеству") за просветне и културне сврхе. У оно доба била је то највећа и најлепша палата у Србији.

У њеној архитектури преплићу се утицаји различитих стилова, култура и епоха, а највише се истичу елементи ренесансе и романтизма. Према вољи дародавца, у згради су биле смештене скоро све значајне просветне и културне установе у Кнежевини Србији - Министарство просвете, Велика школа (претеча Универзитета), Прва београдска гимназија, Народни музеј, Галерија слика и Библиотека. Повремено, свечана сала је коришћена за седнице Народне скупштине (1864-1875) и Сената (1901-1903). Данас је у њој Ректорат Београдског универзитета и делови Филозофског факултета.

МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ
(Пореч, 1803 - Букурешт, 1885), трговац и бродовласник

Један је од најистакнутијих представника првобитне акумулације капитала у Србији. Године 1833. кнез Милош му је дао титулу "дунавског капетана", а у време уставобранитеља био је председник Народне скупштине. Велики део свог богатства употребио је у добротворне и просветне сврхе: основао је "Београдско читалиште" 1846. године, подигао цркву и двоспратну школу у Румунији...