Музеји 5

 

КОНАК КНЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ

Конак кнегиње Љубице једна је од малобројних сачуваних зграда из времена владавине кнеза Милоша Обреновића и убраја се у ред најзначајнијих и најрепрезентативнијих споменичких објеката у Београду. Овај нови конак, касније назван Конак кнегиње Љубице, грађен је 1829-1831. године по плановима и под руковођењем Хаџи Николе Живковића, првог званичног кнежевог градитеља. Као своју приватну резиденцију користила га је супруга кнеза Милоша кнегиња Љубица, са синовима Миланом и Михаилом до промене династије 1842. године. Доласком кнеза Александра Карађорђевића на престо Обреновићи су били приморани да напусте Србију, а Конак је дефинитивно изгубио функцију због које је првобитно саграђен. Кућу су у периоду од сто тридесет година користиле разне државне установе, a 1980. године зграда је предата на управљање Музеју града Београда и у септембру исте године у Конаку је отворена стална музејска поставка "Ентеријери београдских кућа 19. века".

Конак је грађен у традиционалном стилу краткотрајног „прелазног периода“ балканске архитектуре, са извесним примесама европског барока. У основном просторном концепту задржана је оријентална традиција, али се на појединим елементима унутрашње декорације и обраде фасада види наступајући утицај западне и средње Европе.

Обухвата три нивоа: подрум, приземље и спрат. Зграда има централно решење приземља и спрата. Главни улаз је био окренут ка башти и терену који пада према обали Саве, а споредан, данас главни налази се у улици Кнеза Симе Марковића бр. 8 у Београду. Подрум Конака, такозвана Сала под сводовима, адаптирана је у модеран изложбени простор у коме Музеј града Београда приређује повремене тематске изложбе.

МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА

Професор Јован Цвијић (Лозница, 1865 – Београд, 1927) један је од највећих српских научника, утицајан интелектуалац и велики национални радник Краљевине Србије на почетку XX века. Као стипендиста српске владе завршио је студије географије у Бечу, где је и докторирао 1892. на тему феномена карста. По повратку у Београд, 1893. основао је Географски завод, а 1910. Српско географско друштво. Године 1905. изабран је за професора Велике школе, а 1907. постаје први ректор Београдског универзитета. Члан САНУ је од 1900, а њен председник од 1921. године. Био је члан више најзначајнијих европских академија наука.

Мeмoриjaлни музej Joвaнa Цвиjићa основан je 1965. године, а за публику је отворен 1968, у кући у којој је велики географ и научник живео и радио. Легат Јована Цвијића садржи 1467 предмета – архивско-библиотечки материјал и предмете ликовне и примењене уметности. Породична кућа изграђена је на Копитаревој градини у Београду 1905. године. Дубоко научниково разумевање и познавање традиционалне културе, архитектуре и народног духа Балкана, резултирало је избором идејног решења целокупног ентеријера Драгутина Инкиострија Медењака, које је изведено 1908. године. Површине зидова и таваница уметник је осликао у al seco техници, а орнаменте и пластику извео из мотива флоре, фауне и традиционалног веза Србије, Македоније и Далмације. То је поновио и у дизајну сваког комада намештаја.

МУЗЕЈ ПАЈЕ ЈОВАНОВИЋА

Сликар Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Београд, 1957) рођен је у породици фотографа Стевана и Ернестине Јовановић. Године 1875. са оцем је дошао у Беч, где се 1877. уписао на престижну Академију ликовних уметности. По завршетку студија много је путовао и радио за галеристе Париза и Лондона. У Бечу је живео и радио од 1895. године. За члана САНУ изабран је 1888. године. У својој изузетно дугој уметничкој каријери остварио је изузетна дела, историјске композиције: Сеоба Срба, Проглашење Душановог закона; жанр сцене, Кићење невесте, Борба петлова, Мачевање; велики број портрета познатих личности Михаила Пупина, краља Александра и краљице Марије Карађорђевић. Огледао се и у, црквеном сликарству, изводећи иконостасе у црквама у Долову и Новом Саду.

Музej Пaje Joвaнoвићa cмeштeн је у згради у улици Крaљa Милaнa 21 у Београду. Најпoзнaтији cликaр српског академског реализма зa живoтa је ocтaвиo Музejу града Београда брojнe рaдoвe, oд пoчeтних cкицa дo рeпрeзeнтaтивних пoртрeтa и иcтoриjcких кoмпoзициja. Сталну пoставку чине 45 слика, cликaрcки прибoр, личнa дoкумeнтa, диплoмe и мeдaљe, бeлeшкe и прeпиcка. У музejу су излoжeни и нeoрeнecaнcни пoртaл и caлoн у стилу Луjа XV из уметниковог aтeљeа у Бeчу.

ЛЕГАТ ПАВЕ И МИЛАНА СЕКУЛИЋА

У дому Паве и Милана Секулића, који су ови пасионирани колекционари заједно са збирком икона, слика и дела примењене уметности поклонили граду Београду 1970. године, y аутентичном ентеријеру налази се највећа збирка икона коју је у Србији могуће видети на једном месту. Збирку чини 165 икона које су настајале од XV до XX века на простору Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Италије, Грчке и Русије. Сликарство XIX века заступљено је портретима Павела Ђурковића, Константина Данила и Арсенија Теодоровића и религиозним композицијама Стевана Алексића, Јована Кљајића и других, а сликарство XX века пејзажима Јована Бијелића, Марка Челебоновића и Игњата Јоба.

Архитект Милан Секулић (Сремска Митровица, 1895 - Београд, 1970) у међуратном периоду пројектује неколико стамбених вишеспратница, приватних и пословних зграда у Београду, међу којима треба истаћи стару зграду дневног листа "Политика" и зграду у Узун Мирковој 5 у Београду, у којој се налазио њихов породични дом. Као веома цењени предузимач, упоредо организује и највеће грађевинске подухвате свога времена, палату Албанију у Београду и Бановску палату у Новом Саду.

МУЗЕЈ ТОМЕ РОСАНДИЋА

Музеј вајара Томе Росандића налази се у кући у којој је велики уметник живео и радио од 1929. године, а коју је 1955. са својим одабраним радовима поклонио Београду. Аутентичан амбијент дома Томе и Маре Росандић сачуван је у музеолошкој поставци отвореној 1963. године.

Тома Росандић (Сплит, 1878–1958) школовао се у Риму, Фиренци, Венецији и Бечу. У Београду се настанио 1921. као искусан излагач на међународним изложбама (Беч 1909, Рим 1911, Лондон 1917, Париз 1919). Росандић је био професор Уметничке школе у Београду од 1922. оснивач и први ректор Уметничке академије у Београду од 1937, редован члан САНУ од 1946. и “мајстор вајар” Мајсторске радионице Томе Росандића од 1949. до 1955. Росандићево уметничко интересовање кретало се од фигуре, бисте, рељефа, монументалних композиција и споменика прогфаног и религиозног карактера, до предмета примењене уметности. Скулптуре је изводио у камену, дрвету, бакру, сребру и бронзи (Ecce homo, Младост, Аутопортрет, Уморни борац). У музеју се налазе скулптуре (аморети, Распеће, Ускрснуће, Арханђел Михаило), дела примењене уметности (путир, тамњаница, шкропионик), припремљене за архитектонско дело Маузолеј Петриновић на Брачу, које је уметник градио од 1924. до1927. године. У развоју српске скулптуре 20. века Росандић је био једна од водећих стваралачких личности.

МУЗЕЈ БАЊИЧКОГ ЛОГОРА

Музеј Бањичког логора посвећен је успомени на заточенике и жртве нацистичког концентрационог логора из Другог светског рата. Прва поставка музеја, у ограниченом простору, отворена је 1969. године. Нова концепција реализована је 1983. на око 450 квадратних метара, а на основу нових истраживачких резултата 2001. године представљена је измењена и допуњена поставка Музеја Бањичког логора. Документарна грађа, плакати и фотографије, уз велику макету логорског комплекса, чине оквир у који се уклапају сачувани лични предмети, оригинални цртежи, скице и ручни радови логораша. Посетиоцима се на овом простору представља укупно 400 експоната. Посебно се издваја меморијална сала у којoj je реконструисан амбијент логорашке собе.

Логор на Бањици је основан 5. јула 1941. године у згради 18. пешадијског пука Војске Краљевине Југославије, док су први заточеници доведени 9. јула. Кроз концентрациони логор Бањица прошло је 24.000 затвореника, у великој већини Срба, али и других страних држављана. До данас је поуздано идентификовано 4.200 стрељаних логораша. Овом списку треба додати и хиљаде заточеника који су били депортовани широм Европе. Логор је распуштен 4/5. октобра 1944. године.

СПОМЕН-МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА

Иво Андрић (Травник, 1892 - 1975, Београд), један је од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Андрић је рођен у Травнику, одрастао у Вишеграду, школе похађао у Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, тамновао у аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу, у којој остаје све до избијања Другог светског рата. У међувремену је, 1924. године докторирао на Универзитету у Грацу у области филозофских наука. Аутор је неколико великих романа, више књига приповедачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Године 1961. добија Нобелову награду за књижевност. Своје најзначајније романе "На Дрини ћуприја", "Госпођица" и "Травничка хроника" написао је у Београду, током окупације 1941-1945.

Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976. у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачуван је аутентичан распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У адаптираном преосталом простору отворена је стална музејска поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички предмети, лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

МУЗЕЈ МЛАДЕНОВАЦ

Музеј Младеновца основан је 1982. године, а од 1985. налази се у саставу Музеја града Београда. Смештен је у некадашњој приватној кући, саграђеној 1925. године у неокласицистичком стилу. Музеј има сталну поставку која презентује општину Младеновац у свом археолошком, историјском и етнографском развоју. Повремено се у том простору организују тематске и друге пригодне изложбе.