Знаменитости

Најстарији археолошки налази са његовог подручја сежу у пети миленијум пре нове ере. Припадници келтског племена су основали Сингидунум у 3. веку пре нове ере, док прво помињање Београда датира из 878. године. Током своје дуге и бурне историје, Београд је освајало 40 армија, а 38 пута је подизан из пепела.

Београд је главни град Србије, са око 1,6 милиона становника. Има прворазредни саобраћајни значај, као значајно друмско и железничко чвориште, а такође и међународно речно и ваздушно пристаниште и телекомуникацијски центар. Простире се на 3,6 % територије Србије, а њему живи 15,8% становништва Србије и ради 31,2% свих запослених у Србији.

У Београду су развијени значајни привредни и пољопривредни капацитети, посебно металска, металопрерађивачка и електронска индустрија, затим трговина и банкарство. На ширем подручју Београда, Смедерева и Панчева, на обалама Дунава, лоцирана је на 2000 квадратних метара слободна трговинска зона. У Београду се ствара 30% друштвеног производа Србије.

Београд је престоница српске културе, образовања и науке. У њему је највећа концентрација институција из области науке и уметности од националног значаја. Ту је Српска академија наука и уметности, основана 1886. као Српска краљевска академија; Народна библиотека Србије, основана 1832; Народни музеј, основан 1841. и Народно позориште, основано 1869. Град је такође и седиште Београдског универзитета, основаног 1808. као Велика школа, и Универзитета уметности.

Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији, која има своју аутономну градску управу. Његова територија је подељена на 17 општина, које имају своје локалне органе власти.

Постоје места у Београду које обавезно морате да видите и осетите. Улице, тргови, споменици, паркови, чесме, археолошка налазишта... и друге знаменитости које заслужују препоруку. Многа од њих су проглашена за културна добра.

Прва људска насеља на тлу Београда настала су још пре 7000 година. О томе сведоче бројна археолошка налазишта са материјалним остацима, од културе старијег каменог доба и осталих праисторијских култура, до средњег века. Налазишта нису уређена за посетиоце, а материјални остаци се махом налазе у Народном музеју.

Винча, 14 км од Београда на путу за Гроцку, је праисторијски локалитет на самој обали Дунава, са остацима материјалне културе праисторијског човека (неолитска пластика). У пећинама на Белим водама нађени су остаци неандерталског човека. По налазишту у Винчи названа је најраспрострањенија култура на тлу тадашње Европе.

На територији Гроцке су налазишта Агино брдо (неолит), Дубочај и Брестовик (римски период). На подручју Сурчина, код Јакова, је Кормадин, где су пронађени предмети из млађег неолита. На путу за Авалу, у Шупљој стени пронађене су праисторијске рударске јаме, а на Авали средњовековно утврђење од камена, град Жрнов.

На територији Карабурме и Роспи ћуприје пронађене су доста добро очуване келтске гробнице. Римске терме пронађене у Универзитетском парку на Студентском тргу, остаци су римског цивилног насеља. Остаци римског насеља пронађени су и у Доњем граду на Калемегдану - Митрино светилиште са жртвеником и мале терме.

Налази се на 14 километара од Београда, поред пута Београд-Смедерево и надалеко је позната по налазима изузетне археолошке вредности. Праисторијски локалитет Бело брдо је на самој обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште са остацима, великог неолитског насеља, у културном слоју дебљине 10,5 м и захвата површину од 10 хектара. У току ископавања, које је започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, откривене су бројне куће, земунице са остацима материјалне културе праисторијског човека.

Сваки од наталожених праслојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи (у раздобљу од око 4500. до 3200. пре наше ере), садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и безброј других предмета и уметничких дела израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

Откривени предмети данас се могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и Винчанској збирци на Филозофском факултету у Београду. Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касније настале у Месопотамији, Егеји и Египту.

Винчанска култура била је у зениту развоја до 3800. године пре н.е. - отприлике, све док се нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата.

Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком. Поред археолошког налазишта, Винча је позната и по манастиру Ваведење из XV века, као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча".

За организоване туристичке посете Археолошко налазиште "Бело брдо" отворено је током целе године. Туристичка организација Београда организује редовне обиласке налазишта.

АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ "БЕЛО БРДО"
Винча, Бело брдо 17, тел. 8065-334, 8066-340, www.mgb.org.rs

ЈП „Сава центар”

Милентија Поповића 9
тел. 2206-000, факс 2605-578
благајна 2206-060
www.savacentar.net

Сава Центар је међународни конгресни, културни и пословни центар намењен различитим могућностима. Смештен је у непосредној близини ушћа Саве у Дунав, удаљен пет минута од центра града и петнаест минута од међународног аеродрома "Никола Тесла". Грађен је од 1976. до 1979. године, а главни пројектант и руководилац тима био је архитекта Стојан Максимовић.

Са хотелом "Continental" чини јединствену архитектонску целину. Захваљујући својим могућностима, техничкој опремљености и високо стручним кадровима, Сава Центар је у могућности да организује највеће конгресне скупове и обезбеди извођење и најсложенијих уметничких представа.

Центар има корисну површину од 69.720 квадрата, док је укупна површина 100.000 квадратних метара. Корисницима услуга Сава Центра на располагању су: Велика дворана са 3672 места, 15 конференцијских сала, услуге стручног тима организатора конгресних манифестација (PCO) и културних програма, Изложбени простори, Прес центар, савремена аудио-визуелна опрема и велики број савремено опремљених канцеларија.

У Центру се годишње одржи око 150 концерата, 320 конгреса, више од сто филмских премијера и две стотине филмских пројекција. Културне програме током године види између 400.000 и 500.000 посетилаца, а на конгресима је у просеку 450 учесника (од 30 до 4000 по скупу). Сава Центар је место које свакодневно посети хиљаде Београђана, не само пословно, већ и да проведу пријатне тренутке у обиласку пословног и трговачког центра или у неком од ресторана и кафе барова. Рачуна се да га дневно посети просечно 3000 људи.

У Сава Центру су одржани значајни конгресни скупови и уметнички програми. Члан је међународних асоцијација: ICCA (International Congress and Convention Association) и AIPC (The International Association of Congress Centres), ILMC (International Live Music Conference) и ISPA (International Society of Performing Arts).

Од конгресних скупова међу најзначајније спадају: Конференција о европској безбедности и сарадњи – КЕБС, Годишња скупштина Светске банке и ММФ-а, 55. заседање Генералне скупштина Интерпола, VI конференција комитета за трговину и развој - УНКТАД, Генерална скупштина УН за образовање, науку и културу - УНЕСКО-а, XI светски конгрес рудара, 73. Светски конгрес међународне федерације стоматога – FDI, 21. Светски конгрес аутомобилских инжињера и техничара – FISITA, IX Самит несврстаних земаља, 6. Министарска конференција „Животна средина за Европу“, 10. годишњи конгрес Европског колеџа спортских наука, 14. годипњи састанак Европске банке за обнову и развој - EBRD. Својим клијентима и посетиоцима пружа и додатне услуге које су саставни део професионалне конгресне организације (штампарија, сопствена IT мрежа, интернет, кетеринг услуге, професионално обезбеђење, паркинг), што овај објекат чини јединственим.

На сцени Велике дворане гостовали су и представили се бројни светски признати уметници и ансамбли: Пласидо Доминго, Монсерат Кабаље, Хозе Карерас, Најџел Кенеди, Светлана Захарова, Владимир Ашкенази, Мајлс Дејвис, Хенрик Шеринг, ББ Кинг, Чик Корија, Херби Хенкок, Пет Метини, Пако де Лусија, Стинг, Брајан Фери, Московскa филхармонија, Израелска филхармонија (диригент Зубин Мехта), Краљевски филхармонијски оркестар Велике Британије, Оркестар Миланске Скале, Њујоршка филхармонија, Балет и опера Бољшој театра... У претходне три деценије Сава Центар је представио стваралаштво највећих и најзначајнијих уметника европске и светске културе, а дуги низ година домаћин: Међународног филмског фестивала (ФЕСТ), Београдских музичких свечаности (БЕМУС), Београдског међународног театарског фестивала (БИТЕФ), Београдског фестивала игре, Гитар Арт Фестивала, Фестивала 7 Величанствених, „Радост Европе“...

Београдска тврђава

Београдска тврђава подигнута је на гребену изнад ушћа Саве у Дунав у раздобљу од I до XVIII века као комплекс одбрамбеног карактера. Тврђава је данас својеврстан музеј историје Београда. Ову целину чине сама Београдска тврђава, подељена на Горњи и Доњи град, и парк Калемегдан.

Због изузетног стратешког значаја на овом месту је, крајем првог века наше ере, подигнуто утврђење - римски каструм, као стални војни логор IV Флавијеве легије. После рушења од стране Гота и Хуна, утврђење је обновљено у првим деценијама 6. века. Непуно столеће касније, разарају га Авари и Словени.

Уз утврђење на брегу изнад ушћа Саве у Дунав, настао је антички Сингидунум, а на истом месту и словенски Београд. Столећима се средњовековни град развијао на просторима Тврђаве, тражећи сигурност међу њеним бедемима. Београдска тврђава често је рушена и обнављана. Изнад римских зидина стоје српски бедеми, а преко њих, турске и аустријске фортификације. У 12. веку византијски цар Манојло Комнин подигао је на римским рушевинама нови кастел. У првим деценијама 14. века ово мало утврђење на брегу проширено је до речних обала.

Под влашћу деспота Стефана Лазаревића, као ново средиште Србије, Београд је ојачан пространим утврђењима Горњег и Доњег града. У старом кастелу подигнут је Деспотов двор, а на Сави је дограђено ратно пристаниште. У оквиру бедема развио се напредан средњовековни град. После турског освајања 1521. године, па све до краја 17. века, Београдска тврђава није значајније дограђивана.

Ново раздобље започело је аустријско-турским ратом. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба током 18. века, Тврђава је три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове фортификације. Под аустријском окупацијом, 1717-39. године, после изградње нових модерних утврђења, Београдска тврђава је представљала једно од најјачих војних упоришта у Европи. Грађена је према пројектима генерала Николе Доксата Демореза, Швајцарца у аустријској служби. Игром судбине, у свитање једног мартовског дана 1738. године, због пораза код Ниша, управо пред бедемима Тврђаве стрељан је њен градитељ. Повратку Турака у Београд 1740. године, претходила су рушења свих новоподигнутих утврђења. До краја 18. века Београдска тврђава је добила коначни облик. У ратним разарањима током протеклих деценија порушени су готово сви објекти у Горњем и Доњем граду, а бедеми знатно оштећени.

Према Београдској тврђави воде улице Кнез Михаилова и Узун Миркова. На том правцу су главне тврђавске капије - Стамбол-капија (унутрашња и спољна) и Сахат-капија. У средњовековно утврђење улазило се са источне стране (поред данашњег Зоолошког врта), кроз Зиндан-капију и Деспотову капију Горњег града. Доњем граду прилази се Булеваром војводе Бојовића (Видин-капија) и из Карађорђеве улице (Мрачна капија).

Калемегдан

Најлепши је и највећи београдски парк, истовремено је и најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око Тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк. Плато је, док је Тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу; због тога и његово име потиче од турских речи "кале" - град, то јест тврђава и "мегдан" - поље. Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи "брег за размишљање".

Преуређивање у парк отпочело је, после предаје Тврђаве Србима (1867), по наређењу кнеза Михаила Обреновића. Идејне скице за уређење Калемегдана направио је први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић. Зеленило је засађено између 1873. и 1875. године, када Београдском тврђавом командује пуковник Драгутин Жабарац, ађутант кнеза Милоша Обреновића у доба његове друге владавине.

Планско уређивање Калемегдана почиње 1890. Tада је војска предала парк Београдској општини. Ондашњи председник општине Никола Пашић одобрио је први кредит за уређивање Калемегдана од 10.000 тадашњих динара. Године 1905. приступило се проширивању парка, уређивањем Малог Калемегдана, који се простирао од павиљона "Цвијета Зузорић" до Зоолошког врта.

Пре Првог светског рата Калемегдански парк завршавао се на месту где су сада камене степенице (воде према доњој тераси). Земљиште иза ових степеница било је све до 1929. потпуно неуређено и обрасло у коров. После 1931. парковске површине проширене су и на Горњи град. У парку је постављено више споменика познатим културним и јавним радницима. На Калемегдану су Војни музеј, Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Градски завод за заштиту споменика културе, Зоолошки врт, дечији забавни парк, већи број спортских игралишта, угоститељских објеката и друго.

Стари двор

Стари двор, палата српске династије Обреновић, у којој је данас Скупштина града Београда, налази се на углу улица Краља Милана и Драгослава Јовановића. Саграђен је између 1882. и 1884. по пројекту Александра Бугарског у маниру архитектуре академизма XIX века, с намером да превазиђе све дотадашње резиденције српских владара.

Енглески путописац Херберт Вивијен, који је крајем XIX века обишао Стари двор, детаљно је описао његову унутрашњост: "С леве стране налази се отмена дворана за балове, са зидовима боје лимуна и великим белим лустерима од венецијанског стакла, који на државним свечаностима пријатно блистају, осветљени електричном светлошћу. Када прођете кроз пространу салу за пријеме, улазите у дворану за банкете. У дворани се све блиста: од паркета до изрезбареног стола од махагонија. За сто може да седне 60 званица. Столице од коже имају боју јесењег лишћа. Пада у очи добар укус који карактерише сваку ствар, била она употребна или служила само као украс. Ваше дивљење још више привлаче лепо изрезбарене таванице које су наслеђене из турског времена и њихове моде..."

За Стари двор везани су важни догађаји из времена политичке моћи династије Обреновић: зграда је подигнута када је Србија проглашена за краљевину, а у њој је краљ Милан 22. фебруара 1889. абдицирао у корист сина Александра. Од 1903. до 1914. Стари двор је резиденција династије Карађорђевић. Од 1919. до 1920. у њему су се одржавале седнице привремене Народне скупштине, а све време до 1941. дворске забаве и пријеми високих страних гостију.

Двор је два пута оштећен: у Првом светском рату и у шестоаприлском бомбардовању 1941. године. По завршетку Првог светског рата двор је поправљен, а прва већа адаптација урађена је око 1930. Сређивање и преуређивање Старог двора по завршетку Другог светског рата трајали су све до 1947. године. Архитектура је том приликом знатно измењена. Двор је остао без два кубета према башти, а фасада према данашњем Булевару краља Александра потпуно је измењена. Од тада су у двору Президијум Народне скупштине, затим Влада ФНРЈ, Савезно извршно веће, а од 1961. Скупштина града Београда.

Стари двор има приближно квадратну основу 40x40 м. Њено решење је класично, са централним унутрашњим застакљеним холом. У њему су некада били стаклена башта и накнадно наручене, богато обрађене храстове степенице, које су водиле на први спрат (пројектовао их је познати архитекта Јован Илкић). Степенице су уништене у Првом светском рату. Око овог централног простора са стубовима и галеријама налазиле су се остале просторије двора, међу којима су биле најзначајније велика дворана за пријеме и балове и трпезарија. Део двора су биле и лепо уређена библиотека и дворска капела према башти. Целокупна унутрашња опрема двора наручивана је углавном из Беча.

По спољашњој архитектури зграда је међу најлепшим остварењима академске архитектуре Србије XIX века. Најбогатије је обрађена фасада према башти са истуреним терасама које су омогућавале приснију везу са вртом. На овој фасади су најкарактеристичнији мотив каријатиде у висини првог спрата, које изнад терасе на крајевима фасаде носе богато обрађене тимпаноне крајњих прозора. Каријатиде се понављају и на фасади према улици Краља Милана, а испод њих је низ дорских стубова. На фасади према башти дорски стубови се јављају између богато декорисаних прозора. Остале две фасаде су нешто једноставније. Сутерен и углови зграде обрађени су у рустици. Ограда тераса и атика решени су применом балустрада. Три угла зграде завршавала су се пропорционисаним кубетима.

Данас посетиоце очекује Стари двор који је временом изменио свој првобитни унутрашњи и спољашни изглед. Из Централног хола (површине 130 м2) најпре се улази у Црвени салон у коме ће вероватно највише пажње привући "Портрет девојке" који је 1862. насликао Ђура Јакшић. Ту је и слика Исмета Мујезиновића "Прелаз пеко Неретве". У овом салону су и поклони делегација: две порцуланске вазе са мотивима из Санкт Петерсбурга (поклон руске делегације) и чинија (поклон данске делегације). Са леве стране код улаза у Жути салон изложен је факсимил писма папе Јована VIII од 16. априла 878. године - најстаријег писаног документа у коме се помиње словенско име Београд. То је, заправо, део Регистра папе Јована VIII који се данас чува у Архиву Ватикана. Поред факсимила је и уметничка интерпретација овог документа, рад познатог сликара и графичара, професора Факултета ликовних уметности Бранка Миљуша. Са десне стране код улаза изложен је Орден народног хероја којим је Београд одликован 20. октобра 1974.

У следећем Жутом салону неколико је изузетних слика. Ту су слике Саве Шумановића, Јована Бијелића, Петра Лубарде, Миодрага-Бате Михајловића, Љубе Лаха, Јована Зоњића, Пеђе Милосављевића, Петра Омчикуса и Васе Поморишца као и скулптуре у дрвету Ристе Стијовића. У овом салону изложени су и поклони страних државника, делегација, удружења и савеза: већи број украсних тањира, ваза и скулптура.

Из Жутог салона улази се у Свечану салу чија је површина 260 м2. Горњи делови зидова украшени су витражима који илуструју народноослободилачку борбу и радно прегалаштво. На конзолама испред огледала, одмах код улаза са леве и десне стране, налазе се месингани чираци високи 65 cm француске израде, две стојеће пепељаре са украсним фигурама три змије (на десној страни), као и две вазе и порцулански свећњак (на левој страни). На другом делу сале је бомбоњера са два анђела, рађена у истој техници као и чираци и порцуланске вазе. Из ове сале се може изаћи на терасу.

Ентеријер Салона XIX века уредио је Музеј града Београда у духу времена када је Стари двор настао. Комодица, секретар, витрина, две конзоле са огледалима, као и сто и две столице у стилу Луј XV представљају оригинални намештај који је користила краљица Наталија Обреновић, супруга краља Милана. У витрини су делови порцуланских сервиса, такође из краљичиног салона, увезени са Запада. Ту је и порцулански тањир са круном и краљевским иницијалима. Изложена црна гарнитура у стилу Наполеон III такође припада том времену, а у удубљеном делу налази се бидермајер салон из прве половине XIX века. Грађанска ношња илуструје како су се Београђани облачили у првој половини XIX века. У овом салону су портрети виђених и угледних грађана: трговца Вула Богдановића и његове жене, аутора Фрање Грифингера, затим Стевана Книћанина, непознатог аутора, Змај Јове Јовановића, рад Уроша Предића из 1938. портрети Јелисавете Коцић и Ђорђа Бимбе, аутора Арсенија Петровића. На централном зиду је велика слика "Весеље пред крчмом", непознатог аутора.

Ови репрезентативни простори у Старом двору користе се за пријеме домаћих и страних делегација и угледних гостију из земље и света, свечану доделу признања Скупштине града, пријеме, банкете, балове, концерте, промоције књига и друге културне манифестације. Остале просторије су кабинети председника, потпредседника и секретара Скупштине града Београда; председника, потпредседника и чланова градске владе.

На ужој територији Града Београда има преко 5.500 улица, 16 тргова и 32 сквера. Најстарије улице које су задржале првобитне правце јесу: Васе Чарапића, Краља Петра, Цара Душана, Јеврејска, Народног фронта, Гаврила Принципа и Карађорђева. Развој уличне мреже почео је 1867. године, по одласку Турака, када је усвојен регулациони план Београда који је сачинио инжењер Емилијан Јосимовић. На подручју 10 градских општина најстарији је Студентски трг, а најпознатији је Трг Републике.

Кнез Михаилова

Пешачка зона и трговачки центар - Кнез Михаилова улица је законом заштићена као једно од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената, са низом репрезентативних зграда и грађанских кућа насталих крајем 70-тих година 19. века. Сматра се да је још у време Римљана овде био центар насеља Сингидунум, а у време Турака на овом подручју кривудале су улице са баштама, чесмама и џамијама. Средином 19. века овде је у горњем делу била башта кнеза Александра Карађорђевића. Након израде регулационог плана Београда, који је 1867. израдио Емилијан Јосимовић, улица је брзо изграђена и добила своју физиономију и садржај. У њој се граде куће и настањују најутицајније и најбогатије породице трговачког и политичког Београда. Године 1870. Управа града је и званично крстила улицу дајући јој име - улица Кнеза Михаила.

ХОТЕЛ "СРПСКА КРУНА", Кнез Михаилова 56, саграђен 1869. у стилу романтизма, као најмодернији хотел у Београду. У згради је између 1945. и 1970. била смештена Народна библиотека Србије, а данас је Библиотека града Београда.

КУЋА МАРКА СТОЈАНОВИЋА, Кнез Михаилова 53-55, саграђена око 1889. као приватна кућа адвоката Марка Стојановића, у стилу неоренесансе. У њој је била Академија ликовних уметности, основана 1937. године, а данас је Галерија Академије.

БЛОК ГРАЂАНСКИХ КУЋА, Кнез Михаилова 50, 48 и 46, настао 70-тих година 19. века, чијим се подизањем означава почетак прекида са традиционалном "балканском" архитектуром. Све три зграде имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу од романтизма ка ренесанси. Блок чине три зграде:

КУЋА ХРИСТИНЕ КУМАНУДИ, Кнез Михаилова 50, изграђена 1870. као угаона зграда на пресеку улица Кнеза Михаила и Дубровачке. У згради је једно време била смештена Француско-српска банка, затим белгијски и енглески конзулат.

КРСТИНА МЕХАНА, Кнез Михаилова 48, саграђена 1869. године, као административно-трговачка зграда у којој су браћа Крстићи отворили истоимени хотел, а где су се до изградње Градске скупштине одржавале скупштинске седнице.

КУЋА ВЕЉКА САВИЋА, Кнез Михаилова 46, саграђена 1869. као стамбена кућа са трговачким радњама. Од првобитног изгледа зграда је претрпела доста измена.

ЗГРАДА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, Кнез Михаилова 35, подигнута 1923-24. године, по плановима из 1912. године, рад Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића, у стилу академизма са елементима сецесије. У згради се налазе: Библиотека САНУ, једна од најбогатијих у Београду; Архив САНУ са богатом грађом о историји Србије; Галерија САНУ у приземљу зграде, са посебном салом за предавања, књижара и антикварница.

ЗАДУЖБИНА НИКОЛЕ СПАСИЋА, Кнез Михаилова 33, саграђена 1889. године, по пројектима арх. Константина Јовановића у стилу неоренесансе, за стамбену кућу београдског трговца Николе Спасића.

ПАСАЖ НИКОЛЕ СПАСИЋА, Кнез Михаилова 19, саграђен 1912. у стилу сецесије.

РЕСТОРАН "ГРЧКА КРАЉИЦА", Кнез Михаилова 51, саграђена 1835. у стилу академизма.

ХОТЕЛ "РУСИЈА", Кнез Михаилова 38, зграда је саграђена око 1870. године, а дограђена 1920.

Краља Петра Првог

Улица Краља Петра једна је од најстаријих београдских улица. Претпоставља се да су у њој (поред садашње зграде Народне банке Србије, Краља Петра I 12) у 1. и 2. веку наше ере били римски форум, базилика и терме. У 19. веку у овој улици налазила се прва званична београдска апотека (на месту данашње стамбене зграде у броју 8) и први градски хотел "Код јелена" (између Грачаничке и Чубрине улице, срушен 1938). Данас се у овој улици налазе Патријаршија Српске православне цркве, Саборна црква, као и најстарија београдска Кафана "?". Од 1872. до 1904. звала се Дубровачка, а од 1904. до 1946. године Краља Петра I. Тада се доњем делу улице враћа назив Дубровачка, а горњем (од Душанове улице до Саборне цркве) даје назив улица 7. јула (по датуму устанка 1941). Од 1995. горњи део поново добија назив улица Краља Петра I.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ
(Београд, 1844 - 1921), српски владар

Школовао се у Београду, затим у Женеви до 1862. године, када је прешао у Париз, где је завршио војну школу у Сен-Сиру, а потом као потпоручник и вишу војну школу у Мецу (1867). За време француско-пруског рата учествовао у неколико битака на страни Француске. У босанско-херцеговачком устанку учествовао током 1875. и до маја 1876. године, под именом Петар Мркоњић, у борбама против Турака са четом од око 200 бораца. Отуда покушао измирење и нудио своју сарадњу Милану Обреновићу, но без успеха. Фебруара 1883. отишао у Црну Гору, где се оженио ћерком црногорског кнеза Николе. На Цетињу живео с породицом до женине смрти, 1890. године, а тада се преселио у Женеву и остао тамо до 1903.

После убиства краља Александра Обреновића, Народно председништво 15. јуна 1903. изабрало га је за краља Србије. Увео парламентарну уставну монархију. Под притиском кругова из "Црне руке", 22. јуна 1914. повлачи се с власти, мотивишући то болешћу, и преноси вршење краљевске власти на престолонаследника Александра. За време Првог светског рата, пошто је с највећим тешкоћама прешао преко Албаније, живео у избеглиштву у Грчкој до јула 1919. За његове владавине култура и наука доживеле су "српски златни век", а сам је оставио "Ратни дневник 1914-15".

Немањина

Завршетком Железничке станице, 1884. Немањина улица постаје једна од главних градских саобраћајница. Име је добила 1896.

СТЕФАН НЕМАЊА
(Рибница, 1114 - Света Гора, 1200), велики жупан српски

Оснивач је династије Немањића. Управљао областима око Топлице, доње долине Ибра, Расине, Реке и Дубочице. После смрти цара Манојла Комнина (владао 1143-1180), напао је Византију заједно са Мађарима. Наставио је да ратује сам и проширује своју државу. Србији прикључује Зету, Требиње, Захумље и Метохију. Када се Византија ослободила притиска крсташа, напада Немању и приморава га да јој врати све освојене земље преко Мораве. Немања је успео да сачува самосталност Србије.

У јачању власти ослањао се на цркву, којој, заузврат, даје повластице, поклоне и велике поседе. Подигао је више цркава и манастира, а 1196. одрекао се престола у корист средњег сина Стефана Немањића. Као Симеон закалуђерио се у манастиру Студеница и отишао на Свету Гору. Тамо је, заједно са сином Савом, подигао манастир Хиландар, који ће убрзо постати духовно средиште Срба.

Студентски трг

Најстарији градски трг заузима простор од улице Васе Чарапића, око Универзитетског парка, до Узун-Миркове улице.

За време Турака на овом месту се налазило турско гробље, које се ту задржало све до шездесетих година 19. века. На делу садашњег Универзитетског парка, српске власти су 1824. отвориле Пазариште (касније Велика пијаца). Приликом регулације града, после 1869, контуре Студентског трга су добиле правилнији облик. На једној половини остала је Велика пијаца, а друга је претворена у парк. У то време, а и касније, најлепши украс Трга представљало је Капетан-Мишино здање, подигнуто 1863. У њему је данас Ректорат Универзитета у Београду.

Када је 1927. уклоњена Велика пијаца, цео простор је претворен у парк у којем је још 1897. подигнут споменик Јосифу Панчићу, а 1930. овамо је пренет споменик Доситеју Обрадовићу (са улаза у Калемегдан). Некада се у парку налазила чесма подигнута у част краља Александра Обреновића.

Пре Првог светског рата овде су се налазила два позната београдска хотела: "Македонија" (на углу улице Васе Чарапића и Студентског трга) и "Империјал" (поред Капетан-Мишиног здања). На углу Студентског трга и Узун-Миркове улице постојала је позната кафана "Уједињење", срушена 1935.

Данас се Студентски трг налази у средишту између неколико факултета (Филозофски, Филолошки, Природно-математички).

Теразије

Трг Теразије обухвата подручје од Сремске улице до улице Краља Милана.

Најпознатији је београдски трг. Почео је да се формира у првој половини 19. века; четрдесетих година кнез Милош Обреновић наредио је да се српске занатлије, нарочито ковачи и казанџије, иселе из вароши у шанцу, где су били измешани са турским живљем, и да своје куће и радње подигну на месту данашњих Теразија. Илија Чарапић (син Васе Чарапића), који је извесно време био и председник Београдске општине, имао је посебан задатак да овим занатлијама дели плацеве на Теразијама; ко год је пристао да огради плац, добио га је бесплатно.

О постанку имена Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић забележио је: "Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима изводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток". Једна од таквих кула била је постављена на месту где је сада Теразијска чесма. Пошто су Турци те куле звали теразије за воду, овај трг је добио назив Теразије.

Све до половине шездесетих година 19. века на Теразијама су се налазиле, углавном, приземне и једноспратне зграде. Године 1860. водоводна кула је уклоњена и на њеном месту је постављена Теразијска чесма у знак сећања на кнеза Милоша. Чесма је приликом прве реконструкције трга, 1911. године, премештена у Топчидер, а поново враћена на Теразије 1976. Значајне промене учињене су на Теразијама 1911-1912. године, када су потпуно преуређене. Средином трга постављени су правилни цветни скверови, ограђени ниском гвозденом оградом, а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана.

Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда; Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде. Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, треба поменути хотел "Париз", саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. На месту где је данас "Душанов град" била је кафана "Код златног крста" у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. До хотела "Париз" био је стари хотел "Касина", саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије. Овде су, до 1920. године, приређиване представе Народног позоришта. Садашњи хотел "Касина" саграђен је на истом месту 1922. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се кафана и биоскоп "Таково". И данас је на Теразијама хотел "Москва", саграђен 1906 у стилу сецесије.

Године 1936, на темељима старог, саграђен је нови хотел "Балкан". На месту мале кафане "Албанија" подигнута је 1938. истоимена палата. Пред Други светски рат довршена је зграда у којој је данас Позориште на Теразијама, а где се некада налазила чувена "Шишкова кафана". Свој дефинитивни облик Теразије су добиле приликом последње реконструкције 1947. године, када су уклоњени скверови, фонтана и трамвајске шине. У знак сећања на петорицу родољуба које су немачки фашисти обесили на Теразијама 17. августа 1941. године, на углу Трга Николе Пашића и Теразија подигнут је споменик 1983.

Трг Николе Пашића

Трг Николе Пашића налази се између Теразија, Булевара краља Александра и улице Дечанске, и најмлађи је београдски трг; изграђен је 1953. када је на њему постављен водоскок.

У првој половини 19. века овде је била пуста ливада коју је пресецао Цариградски друм. Тај део друма постепено се претварао у улицу која се најпре звала Сокаче код "Златног топа" (по истоименој кафани у близини), а затим Маркова улица. Недалеко од места где је сада зграда Народне скупштине, на почетку Влајковићеве улице, налазила се једана од највећих турских џамија - Батал-џамија, која је срушена 1869. године.

После Првог светског рата овде су се налазиле углавном приземне и једноспратне зграде. У једној од њих био је смештен суд за Срез београдски (познатији као "Сељачки суд"), где је за време немачке окупације био злогласни затвор Гестапоа. Између два рата изграђене су зграде Народне скупштине (1936), Аграрне банке (после рата овде је био смештен ЦК КПЈ), затим зграда листа "Време" (сада "Борба"), биоскопа "Београд" и друге.

Урбано и архитектонско формирање трга отпочело је после Другог светског рата, када су порушене старе зграде, премештена трамвајска окретница, изграђен водоскок, уклоњене ограде испред бивше дворске баште и Народне скупштине, и подигнут велики број зграда, међу њима Дом синдиката, зграда Градске управе, Инвестициона банка. Овај трг је дуго носио име Трг Маркса и Енгелса.

На Тргу је 1998. подигнут споменик Николи Пашићу.

Трг Републике

Главни градски трг обухвата простор између "Градске кафане", биоскопа "Јадран", Народног позоришта и Централног клуба Војске Србије.

Садашњи трг формиран је после рушења Стамбол-капије (1866) и подизања зграде Народног позоришта (1869). Стамбол-капија, коју су саградили Аустријанци почетком 18. века, налазила се између споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта. То је била навећа и најлепша капија у време док је град био опасан шанцем. Кроз њу је водио пут за Цариград (Истанбул), по коме је и добила овај назив. У народу је Стамбол-капија остала запамћена по томе што су Турци на простору испред ње вршили егзекуцију "сиротиње раје" набијањем на колац. Приликом заузимања Београда (1806) пред овом капијом смртно је рањен Васа Чарапић, познати војсковођа из Првог српског устанка. У спомен на овај догађај улица у близини овог места добила је његово име, а подигнут је и споменик.

После успостављања српске власти и рушења Стамбол-капије, простор данашњег Трга Републике дуго је остао неизграђен. Народно позориште стајало је више од 30 година као једина велика зграда. Када је 1882. подигнут споменик кнезу Михаилу, почело је постепено урбано формирање овог трга. На месту данашњег Народног музеја била је подигнута дугачка приземна зграда у којој се, између осталог, налазила позната кафана "Дарданели", стециште уметничког света. Зграда је срушена да би се на њеном месту 1903. подигла Управа фондова (садашња зграда Народног музеја). У малом парку поред Народног позоришта, све до Другог светског рата, налазили су се позната кафана и биоскоп "Коларац" (зграда је била власништво трговца и добротвора Илије Милосављевића Коларца). Палата "Риунионе", у којој се налази биоскоп "Јадран", саграђена је 1930.

На простору данашњег Дома штампе, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне и једноспратне зграде са трговачким радњама. Већина ових зграда порушена је приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. После Другог светског рата уклоњене су трамвајске шине (између два рата овде је била трамвајска окретница) и премештен сквер на којем су кратко време после ослобођења били гробница и споменик борцима Црвене армије палим у борби за ослобођење Београда 1944. (њихови посмртни остаци пренесени су на Гробље ослободилаца Београда). Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се налазе "Градска кафана" и Међународни прес-центар.

Трг Славија

Трг Славија обухвата простор између улица Краља Милана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ослобођења, Делиградске и Немањине.

Овај трг све до осамдесетих година 19. века био је баруштина где су Београђани ишли у лов на дивље патке. Када је Енглез Френсис Макензи, познат као послован човек, купио велики простор изнад данашњег трга и испарцелисао га ради продаје, почело је и његово формирање. Макензи је убрзо себи подигао кућу на Славији (на месту некадашњег биоскопа "Славија"), која је 1910. претворена у Социјалистички народни дом, стециште радничког покрета.

Остале омање зграде на углу улице Краља Милана и Трга, у којима су се налазиле познате кафане "Три сељака" и "Рудничанин", срушене су пред Други светски рат и у току рата. Године 1962. подигнут је модеран хотел "Славија", који је доцније дограђен. Трг је једно време носио назив по истакнутом вођи социјалистичког покрета у Србији Димитрију Туцовићу, чији је споменик постављен у центру трга.

Славија је један од главних градских оријентира, значајно саобраћајно чвориште, али и урбанистички недовршена целина, којој тек предстоји озбиљно уређивање.

На градском подручју има 39 јавних чесама које се снабдевају водом за пиће из Београдског водовода. Поред њих, 5 чесама подигнуто је на изворима. На градском подручју има 18 фонтана, а по величини и декору издвајају се фонтане на Тргу Николе Пашића и Тргу Републике, као и фонтана испред хотела "Интерконтинентал". Сам центар града, Безистан, од 1959. краси фонтана "Жена са шкољком". Прва фонтана изграђена је 1927. на Теразијама код тадашње трамвајске окретнице, а уклоњена је 1947. приликом реконструкције трга.

На територији десет градских општина има 65 јавних паркова укупне површине 36,2 хектара. Најпознатији су Калемегдански парк, Ташмајдански парк, Парк пријатељства, Хајд-парк и Пионирски парк. Први јавни парк уређен је 1860. на углу улица Кнеза Милоша и Немањине, а назван је Финансијски парк. Уређивање зелених површина почиње у 19. веку, а први дрвореди засађени су између 1840. и 1845.

Завод за заштиту споменика културе града Београда
Калемегдан 14, тел. 3287-420, www.belgradeheritage.com

Републички завод за заштиту споменика културе
Радослава Грујића 11, тел. 2454-786, www.heritage.gov.rs

Завод за проучавање културног развитка
Риге од Фере 4, тел. 2637-565, www.zaprokul.org.rs

Први јавни споменик у Београду подигнут је 1848. у садашњем Карађорђевом парку, посвећен јунацима Првог српског устанка погинулим 1806. при заузимању Београда. Споменик је подигао кнез Александар Карађорђевић.

На београдским трговима и у парковима у 10 градских општина подигнуто је 192 споменика и постављено је 237 скулптура. У приградским општинама има 70 споменика и скулптуралних дела.

На подручју Београда налази се 449 непокретних културних добара од којих су 398 споменици културе, 21 просторно културно историјска целина, 22 археолошка налазишта, 8 знаменита места, од тога 15 добара од изузетног и 51 од великог значаја за Републику Србију. Бригу о непокретном културном наслеђу наше престонице поверена је од 1960. године Заводу за заштиту споменика културе који израђује предлоге Одлука за утврђивање за културно добро, израђује и изводи пројекте, припрема изложбе и издаје публикације у циљу популаризације и презентације нашег културног блага како бисмо га сачували и оставили у наслеђе генерацијама које тек долазе.

Неки од споменика културе који су уједно и најпрепознатљивији симболи Београда су Београдска тврђава, Доситејев лицеј, Конак кнегиње Љубице, Конак кнеза Милоша, Саборна црква, Бајракли џамија, Споменик Победнику и Вуку Стефановићу Караџићу, Дом Јеврема Грујића који је уједно и први објекат на територији Београда који је утврђен за непокретно културно добро.

Просторно културно-историјске целине, односно непокретна културна добра просторног карактера, кроз која свакодневно пролазимо, су Подручје кнез Михаилове улице, Топчидер, Грочанска чаршија, Косанчићев венац, Старо језгро Земуна, Централна зона Новог Београда, Светосавски плато, Теразије, док се на најстаријим историјским слојевима нашег града налазе археолошка налазишта Винча, Античког Сингидунума који се простире преко чак 5 градских општина и Античког Таурунума у Земуну. Знаменита места поседују споменичке вредности као места значајних историјских догађаја попут Бојчинске шуме и Споменика и гробља ослободилаца Београда 1806. године.