РАДИОНИЦА КОЈА ОДОЛЕВА ВРЕМЕНУ И ЧУВА ДУХ ТРАДИЦИЈЕ: „Капа Раде” у Балканској улици
Горан Милошевић, мајстор је и власник радионице шешира „Капа Раде”, која одолева времену и чува дух традиције у једној од улица која је била симбол старих заната - Балканској.
Радионицу је 1950. године, основао Радослав Стефановић у Балканској 34.
- Радња као радња, она је аутентична, како је тада основана, тако је остао њен инвентар унутра, калупи, тај унутрашњи ентеријер, то је све аутентично, чак је и фасада, која није обновљена једно стотинак година на оној згради и све, буквално је аутентично као што је било пре 75 година кад је основана радња, тако да није се нешто бог зна шта мењало. Те педесете године када је Раде отворио ту радњу, из прича тих старих мајстора, ту је било само 11 капаџијских радњи у Балканској, од почетка улице до хотела Москве. Поред њих су били сарачи, кишобранџије, посластичари, све врсте заната си у Балканској у том периоду могао да пронађеш, како је долазило до индустријализације, до отварања радњи, онда се све то лагано гасило, каже Милошевић.
Он наводи да му познаници и пријатељи говоре да „Капа Раде”, држи Балканску у животу, а да је за квалитетан шешир најважнији одабир доброг материјала.
- Ако причамо о зимском шеширу, да буде или сто посто вуна, или како ми зовемо зечија длака. Изаберемо прво одређени материјал, модел шешира, ти материјали се потапају, ја их лично, радим их као што су их радили пре 100 и више година, потапам у неке растворе неких лепкова, то се развлачи на неке дрвене калупе да се извуче онај обод, најбоље да се осуши природно, и онда приступамо изради шешира. Калупирамо, ако хоћемо неки калупирани модел, ако хоћемо цилиндар, имамо неке дрвене калупе где то све навлачимо, полуцилиндри, зависи од модела. И када доведемо ту неку основну форму, онда сечемо ободе, стављамо траке и то је неки да кажем убрзани процес, објашњава он.
Први пројекат на коме је радио је био филм о Орсону Велсу, као и за целу нашу продукцију, између осталих: „Грех њене мајке”, „Монтевидео”, „Турнеја”. У задње време доста ради за холивудску продукцију, јер они код нас снимају, где костимографи за потребе тих пројеката долазе за разне шешире и токице. Шешире и качкете је радио и за филм, у којем главну улогу игра Џони Деп, као и херцеговачке токице, које је носила Моника Белучи у остварењу „На млечном путу".
У његовој каријери било је и пуно анегдота.
- Остало ми је у сећању тих 2001., 2002. године, када Љуба Тадић, Стево Жигон дођу код нас да пробају капу, шешир, и онда одиграмо партију шаха, и онда се скупе људи. У сећању ми је остало кад је Петар Краљ који је кренуо на снимање, купио качкет, сео у такси, заборавио качкет и вратио се другим таксијем да купи исти тај качкет јер му треба на снимању, препричава мајстор и власник радње „Капа Раде”.
Што се тиче шешира ради све моделе, а сваки комад настаје из заната, искуства и пажње према детаљу.
Добар шешир није само део костима, он је део приче о умећу и креативности која се негује од педесетих година прошлог века, а чији је сведок све време био Београд. Око једног заната спонтано су се окупљали људи, делиле приче и успомене. У тим тренуцима се види колико једна радња може да буде више од места куповине, она је део града, део сцене и симбол једног времена.
„Капа Раде” је место које не чува само један занат, већ и дух улице која је некада била срце београдских мајстора.