ИЗЛОЖБА У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ ПОСВЕЋЕНА ОЛИВЕРИ МАРКОВИЋ: Сто година од рођења глумачке диве

Шармантна, скромна, ненаметљива глумица изузетне снаге и енергије, изузетне сугестивности, са широким спектром различитих карактера и емотивних стања, Оливера Марковић је увек била у складу са глумачким задатком, одани и захвални партнер.

Чаролија њене глуме била је у природном дару да нађе праве емоције за патњу и радост, да буде убедљива, да зрачи са сцене. Оливера је била уметница са смислом да тумачи и сведочи о времену у коме живи, да саосећа са човеком, да га брани уметношћу, због чега је била и остала миљеница и публике и критике.

Славна уметница родила се у Београду 3. маја 1925. године. Љубав према театру показивала је у најранијем детињству да би за време окупације, са групом вршњака-гимназијалаца и студената, почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима. Први играни филм „У планинама Југославије“ снима већ 1945. године, а три године касније, постаје један од студената прве генерације Позоришне академије, у класи Мате Милошевића.
Била је чланица Београдског драмског позоришта, потом новосадског Српског народног позоришта из којег 1967. године прелази у Народно позориште у Београду, где је остала све до одласка у пензију, 1989. године.

На сцени националног театра остварила је укупно 36 улога, почев од Дарје у „Тихом Дону“, преко Маше у Толстојевом „Живом лешу“, Агафје у Гогољевој „Женидби“, Александре у Анујевој „Коломби“, Јулишке у Нушићевом „Путу око света“, Либере у Голдонијевим „Рибарским свађама“, Аркадине у Чеховљевом „Галебу“, Бабе у „Горском вијенцу“, Жене у „Пат или игра краљева“, Госпође Олге у истоименом комаду Милутина Бојића, Гђе Јеце Ђерман у „Како засмејати господара“
Виде Огњеновић, Филаменте и Мадам Парнел у Молијеровим „Ученим женама“ и „Тартифу“... до Брехтове Мајке Храбрости, Нушићеве Живке министарке и Станковићеве Коштане.

Освојила је бројне позоришне награде попут Специјалне награде на Данима комедије, Октобарске награде града Београда, Плакета „Мата Милошевић“ и „Добрица Милутиновић“, као и ону најзначајнију - Добричин прстен.

У импозантном опусу од 63 снимљена филма, издвајају се „Сумњиво лице“, „Последњи колосек“, „Влак без возног реда“, „Узаврели град“, „Др“, „Козара“, „Пут око света“, „Сибирска леди Магбет“, „Национална класа“...

Радо је снимала и за телевизију – 13 драма, 26 серија и више шоу-програма, а остварила је и педесетак улога у радио-драмама. Најшира публика је памти као врсну, по многима најбољу певачицу руских романси и
шлагера.