ЦИКЛУС ТРИБИНА ПСИХОТЕРАПИЈСКЕ ПРИЧЕ: Како се изборити са савременим проблемима међу којима је главни усамљеност

Већина нас је у животу осетила усамљеност у „своја четири зида“ или се осетила потпуно самом у соби пуној људи. Данашње друштвене норме намећу нам да треба да смо успешни у скоро свакој сфери, а са друштвеним мрежама – да сав тај успех пођеднако успешно и презентујемо широј јавности и тако будемно успешни и у сфери утицаја. Ипак, ове норме и захтеви често имају негативне последице – нарушене односе са оним пријатељима и ближњима који су били ту пре Тиктока, Инстаграма, Фејсбука, Јутјуба. У трци са све већим бројем истинских обавеза и оних које смо додатно себи наметнули, све је мање времена за објашњавање, правдање или дељење личних циљева и потешкоћа са којима се суочавамо.

Крилатица „у се и у своје кљусе“ данас као да добија ново значење. Осећај неповерења или срамоте да поделимо са другим своје планове, осећања, страхове или суздржавање од искрене, отворене и непосредне комуникације, воде нас у усамљеност. Осамљујемо се често и верујући да ћемо „купити“ време и постићи већи успех у свакој сфери. Међутим, колико год осама понекад била бенефит, толико може бити и пут у већу усамљеност. С друге стране, из осећања самоће настала су велика дела књижевне и ликовне уметности.

Колико су блиско повезана осећања самоће и усамљености? Које су суштинске разлике између ових осећања и да ли је једно „боље“ од другог? У којој мери је у реду да осећамо ова осећања, а када је време да та осећања испољимо и поделимо са неким? Како да препознамо и помогнемо онима који су оваквим осећањима преплављени?