ИЗЛОЖБА СКУЛПТУРА У САЛОНУ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА: Поставка „Чувари времена“ Ивана Грачнера

Изложба ће представити 20 скулптура у простору, од којих су неке монументалних димензија, у техникама дрво и метал и комбинованим материјалима.

Скулптуре, које ће посетиоци моћи да виде у Салону Музеја града Београда до 19. јула, делом су из најновије продукције уметника израђене специјално за поростор Салона, а делом су позајмљене од институција и приватних колекционара.

Једна од представљених скулптура Тотем II из 2022. године је из колекције Музеја града Београда.

Назив изложбе не означава само скулптуре пред нама. Он говори о самој природи уметничког чина. Његове скулптуре често призивају сећање на стубове, менхире, тотеме или архаичне фигуре. Међутим, њихова снага не произлази из цитата или позивања на одређену традицију. Грачнер не реконструише прошлост. Он додирује дубљи слој људског искуства, онај у којем се култура и природа још нису раздвојиле. Његове форме делују као да припадају времену пре историје и времену после историје истовремено.

Дрво у Грачнеровом раду поседује посебну симболичку и онтолошку улогу. За разлику од камена, који често сугерише вечност, или метала, који говори језиком индустрије и технологије, дрво носи сећање на живот. Оно је расло, дисало, мењало се. Његова пролазност није слабост материјала већ извор његове снаге. Управо зато Грачнерове скулптуре не делују као објекти који пркосе времену, већ као форме које су са временом склопиле савез.

Салон Музеја града Београда за ову изложбу није само место презентације већ важан елемент њеног значења. У његовом отвореном простору Грачнерове скулптуре не функционишу као појединачни објекти, већ као заједница форми. Оне успостављају међусобне односе, дијалоге и напетости. Крећући се међу њима, посетилац не пролази кроз поставку у класичном смислу; он улази у простор обележен присуством. Простор у којем свака форма поседује сопствену гравитацију.

Можда управо зато ове скулптуре делују познато чак и онда када их видимо први пут. Оне не припадају само савремености нити само традицији. Оне припадају једном дубљем регистру људског памћења. У њима препознајемо нешто што никада нисмо видели, али што смо одувек знали.

У времену које непрестано заборавља, Иван Грачнер подсећа да уметност није само производња нових слика света. Она може бити и чин чувања. Чувања материје, чувања сећања, чувања људске потребе за смислом и трајањем.