Краља Петра Првог

 

Улица Краља Петра једна је од најстаријих београдских улица. Претпоставља се да су у њој (поред садашње зграде Народне банке Србије, Краља Петра I 12) у 1. и 2. веку наше ере били римски форум, базилика и терме. У 19. веку у овој улици налазила се прва званична београдска апотека (на месту данашње стамбене зграде у броју 8) и први градски хотел "Код јелена" (између Грачаничке и Чубрине улице, срушен 1938). Данас се у овој улици налазе Патријаршија Српске православне цркве, Саборна црква, као и најстарија београдска Кафана "?". Од 1872. до 1904. звала се Дубровачка, а од 1904. до 1946. године Краља Петра I. Тада се доњем делу улице враћа назив Дубровачка, а горњем (од Душанове улице до Саборне цркве) даје назив улица 7. јула (по датуму устанка 1941). Од 1995. горњи део поново добија назив улица Краља Петра I.

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ
(Београд, 1844 - 1921), српски владар

Школовао се у Београду, затим у Женеви до 1862. године, када је прешао у Париз, где је завршио војну школу у Сен-Сиру, а потом као потпоручник и вишу војну школу у Мецу (1867). За време француско-пруског рата учествовао у неколико битака на страни Француске. У босанско-херцеговачком устанку учествовао током 1875. и до маја 1876. године, под именом Петар Мркоњић, у борбама против Турака са четом од око 200 бораца. Отуда покушао измирење и нудио своју сарадњу Милану Обреновићу, но без успеха. Фебруара 1883. отишао у Црну Гору, где се оженио ћерком црногорског кнеза Николе. На Цетињу живео с породицом до женине смрти, 1890. године, а тада се преселио у Женеву и остао тамо до 1903.

После убиства краља Александра Обреновића, Народно председништво 15. јуна 1903. изабрало га је за краља Србије. Увео парламентарну уставну монархију. Под притиском кругова из "Црне руке", 22. јуна 1914. повлачи се с власти, мотивишући то болешћу, и преноси вршење краљевске власти на престолонаследника Александра. За време Првог светског рата, пошто је с највећим тешкоћама прешао преко Албаније, живео у избеглиштву у Грчкој до јула 1919. За његове владавине култура и наука доживеле су "српски златни век", а сам је оставио "Ратни дневник 1914-15".