Šapić: Nije lako menjati grad i lomiti navike, ali ja sam izvan zone komfora

Doskorašnji gradonačelnik Beograda, sada predsednik Privremenog organa i kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandar Šapić, u intervjuu za „Telegraf” sumirao je rad Gradske uprave koju je vodio godinu dana i četiri meseca. On je govorio o uspesima, izazovima i planovima koje ima za četvorogodišnji mandat za koji će se, ispred liste „Aleksandar Vučić – Beograd ne sme da stane”, boriti na izborima u nedelju.

Socijalne mere, gradski prevoz, uređenje infrastrukture i borba za uređenje beogradskog priobalja, kao i potpuno drugačija vizija komunalne milicije aduti su sa kojima Šapić izlazi pred birače.

Uz konstataciju da je porodica u fokusu Šapićevog rada, intervju je započet pitanjem „šta jedna beogradska porodica može sve da očekuje u toku 2024. godine?"

– Može da očekuje da će se, naravno, sve mere zadržati. Ja sam potpuno siguran da bez obzira na ishod izbora i bez obzira na to ko bude bio na čelu grada, čak i da ne budem ja, niko neće hteti ni smeti da ukine nijednu od ovih socijalnih mera. To su mere koje značajno utiču na svakodnevni život i mislim da pomažu značajno u poboljšavanju i održavanju kućnog budžeta: od vrtića i udžbenika do besplatnog engleskog jezika za predškolce. Sad će biti prečišćivači vazduha u svakoj prostoriji u vrtiću, u osnovnoj i srednjoj školi, pa roditelji ni to neće morati da kupuju. Prevoz je pojeftinio, besplatne su karte za srednjoškolce, penzionere, a ovog leta smo imali i besplatne karte za bazen. Upravo su aktuelni novogodišnji vaučeri, jer su podeljeni pre samo nekih sedam-osam dana i uveliko se koriste u svrhu tih novogodišnjih i božićnih praznika, tako da sam siguran da neće biti nijedna ukinuta, a gledaćemo da ih bude još. Zašto? Zato što sam se na taj način odnosio deset godina na Novom Beogradu. Na taj način ću, ako dobijem priliku, nastaviti da vodim grad zato što mislim da bez obzira na sve važne infrastrukturne stvari, na sve ono što se radi u Beogradu u privredi, što čini Beograd ovakvom evropskom i svetskom metropolom, da su socijalne mere, socijalni programi, briga o ljudima, jednako važni.

Kada je u pitanju „omiljena” socijalna mera, odnosno ona na koju je najponosniji, Šapić nije želeo da pravi razliku.

– To vam je kao da pitate oca višečlane porodice koje dete najviše voli ili trenera jedne prave ekipe da izdvoji igrača koji je najzaslužniji. Svaka mera je važna. Često koristim taj primer, jer sam se s time upoznao na Novom Beogradu. Kad uradite neko igralište ispred ulice, dečje igralište ili neku klupu ispred zgrade nekoj baki ili nekoj mami koja ima malu decu, njoj je to važnije nego da joj napravite sto mostova i auto-puteva. Postoje stvari koje iziskuju više novca, vremena, komplikovanije su, ali nema velikih i malih stvari, sve je važno.

Na pitanje kako „opipava” puls građana i kako zna šta je njima važno, Šapić kaže da jedinstvena formula ne postoji.  

– Ja ovo živim. To bi bilo kao kad biste pitali sportskog trenera „kako znate šta da igrate?” Pa to čovek živi. Ja ovo živim 14 godina. Ne postoji formula kako se to radi: komunikacija, kontakt, osećaj na kraju krajeva. Ako se pustite i ako želite i ako vam je cilj da zaista nešto uradite za svoj grad, svoju državu, za građane ovog grada, onda je to lako. I često mi je žao što ne mogu da uradim sve ono što bih voleo. To je kao da čekam anketu, da mi anketa kaže. Ne treba meni nikakva anketa. Svi jako dobro znaju koje su dobre stvari i šta bi trebalo da se uradi.

Kada govorimo o socijalnoj politici, možemo tu povezati i javni prevoz, koji je takođe veoma važna stavka u vašem radu. Povezani su zbog cene, naravno. Vi kažete često da je to vaša politika prioriteta. Koliko je izazovno da prilagodite budžet takav kakav jeste, da bude srazmerno pokriveno – investicije, ulaganja i socijalna politika?

– To je moj posao na kraju krajeva. Moj posao je bio da ove godine nađem preko 100 miliona evra iz budžeta, koji je bio manji nego prošle godine. Objektivno je bio manji zbog inflacije i to valjda pravi razliku među nama. Zato nije isto kada grad vodi jedna, druga, treća ili peta osoba. I restoran kad neko vodi imate jedne rezultate kada je šef restorana jedna osoba, a druge rezultate kada je neko drugi. Moj posao je da prvo ne pravim od gradskih firmi, preduzeća i uprave grada „Volstrit” i da ne povećavamo prihode preduzeća nauštrb ljudi i građana. Treba naći meru. Naravno, potrebno je da se prihodi kvalitetno investiraju, ali da se isto tako vraćaju kroz socijalne mere. To je taj balans. Teško mogu da objasnim u tri minuta ono što sam radio 14 godina. Za to jednostavno treba vreme, treba iskustvo, treba znanje.

Treba, verovatno, i talenat, ali treba i želja da se pomogne i želja da se to izbalansira. Jer, kažu često: „sad je prihod gradskog saobraćajnog manji”. Prvo, jako malo je manji. Skoro da smo došli do toga da je isti kakav je bio, ali su karte jeftine. Mi smo omogućili svakom čoveku da po duplo manjoj ceni plaća kartu, da bude daleko jednostavnija naplata. Mi smo preuzeli u ruke grada čitav sistem koji je bio u rukama privatnika. On je odlučivao, on je radio monitoring, njemu smo morali da verujemo na reč. Sad ćemo da kupujemo autobuse, kupovaćemo tramvaje, imamo i ove informativne table. Pa evo da ste nekome rekli pre godinu dana „na beogradskim stajalištima će postojati table kao na železničkoj stanici u Parizu", da li biste mu verovali? Da vam je neko rekao da ćemo plaćati kartu SMS-om po ceni od 50 dinara, da ćete se voziti 90 minuta, da li biste mu verovali? Da vam je neko rekao da nema više ulaska na prednja, na zadnja vrata, da nema validatora, da ne morate više da znate da li ste dopunili, da li biste mu verovali? Da nema potrebe više da razmišljate da li je dopuna prošla ili nije. Ne biste mu verovali. Nećete da plaćate SMS-om, kupite na kiosku kartu – to nije postojalo.

Letos smo ispisali kazne privatnicima više nego u poslednjih deset godina. Ne može sve od‌jednom, razvaliti sistem koji je 30 godina bio uništavan nije lako. Na kraju krajeva, i vi koji pratite ovo znate pod kakvom sam rafalnom paljbom bio od mnogih medija koji su angažovani da brane "Busplus". Pa "Busplus" je preživeo promenu vlasti 2012, pa je preživeo promenu vlasti u Beogradu 2014. Eto, mene nisu preživeli. Barem nešto nisu preživeli. Nije to lako, ali to je moj posao.

Želim da na teritoriji čitavog grada budu ove table koje sada vidite. Vi danas imate nadstrešnice na samo 20 posto stajališta u celom gradu. Nekih 1.000 stajališta je natkriveno. Hoću da svako selo u Beogradu, to jest u prigradskim opštinama, ima jednako stajalište, nadstrešnicu i informativnu tablu kao što postoje u centru grada na Terazijama, kod Vukovog spomenika ili na Novom Beogradu. To je moj cilj koji ću u dve godine da ispunim. I onaj čovek u Koraćici ili negde u Obrenovcu, bilo gde, isto kisne ako nema nadstrešnicu. To vam je briga o ljudima, a opet u sklopu poboljšanja javnog prevoza i da dočekamo taj metro. Želimo da za 3-4 godine potpuno promenimo vozni park, da novim ugovorima nateramo privatnike da kupuju nove autobuse. Da i mi kupujemo nove autobuse, ekološke, na gas i nove tramvaje. Sve smo to naručili skupštinskom odlukom pre nekoliko meseci, čekamo da se to sprovede, da raspišemo nabavke, i za autobuse i za tramvaje, i da krenu da nam stižu.

Kada Beograđani mogu da očekuju nove autobuse i tramvaje na ulicama?

– Mislim da bi svi mogli da budu isporučeni u periodu od dve do tri godine, jer postoji neka dinamika, ali to ćemo videti u tenderskoj dokumentaciji kada budemo postavili uslove. Imali smo ideju da nabavimo 25 tramvaja. Mislim da ćemo se s Vladom dogovoriti da nam oni daju garanciju za čak 50 tramvaja, a 300 autobusa svakako naručujemo.

Na pitanje o podršci države u velikim projektima, poput metroa ili gradnje tunela ispod centra grada, Šapić navodi da Grad i Republika rade sinhronizovano.

– To je sinhronizovano, svi smo mi na istom zadatku. Postoje projekti koji su samo gradski, postoje oni koji su samo republički, postoje i oni koji su zajednički. Metro i Novi savski most, kao i tunel od Ekonomskog fakulteta do Despota Stefana, to su zajednički projekti. Obilaznicu oko Beograda je država uradila sama, sada u ovoj poslednjoj fazi. Kakve to veze ima? Važno je da se radi. Metro je najmanje gradski projekat, to je nacionalni projekat. Bez autoriteta predsednika države, bez Vlade Republike Srbije, Beograd ne može to da uradi. Kao i „Ekspo 27”, da li bi to Beograd mogao da dobije sam bez države? Nikako. Tu će da nikne čitav novi grad, od Novog Beograda do Surčina će biti „novi” Novi Beograd. U tom pravcu će se Beograd razvijati. I država i grad, Vlada Republike Srbije i gradska uprava su apsolutno na istom putu i mi se tu stalno ukrštamo. Neke stvari mi odradimo sami, neke stvari moramo zajedno, za neke stvari nam oni pomognu, za neke stvari mi njima pomognemo. Bez sinhronizacije nema ništa.

Grad je u prethodnom periodu rekonstruisao veliki broj ulica, a Šapić navodi da su jasna pravila i parametri ključni za tu vrstu posla.

– Pa izuzetno je bilo izazovno zato što jednostavno već dugi niz godina nisu postojala pravila. Otvarali su se radovi koji su trajali unedogled. Postavili smo jasne parametre – mora da se poštuje rok, koji može da se probije za nekoliko dana, a ne na godinu dana. Ali, zato smo uveli noćne radove i radove vikendima. Više od 500 ulica na teritoriji čitavog grada smo mi uradili za samo godinu i tri meseca, a 300 je ulica samo u centralnim gradskim opštinama. Ono što je još važnije, počeli smo da proširujemo ulice, da činimo saobraćaj protočnijim, da gde god ima prostora otvaramo autonomne trake za javni prevoz tako što proširujemo bulevare. Na Novom Beogradu ćemo proširiti skoro sve bulevare. Sada završavamo prvi deo Bulevara Zorana Đinđića do Antifašističke borbe. Otvorili smo još po jednu traku i uradili parking-mesta. Juče sam obišao radove na kružnom toku, koji treba da poveže Zorana Đinđića sa Ulicom Vladimira Popovića. Vladimira Popovića će biti najfrekventnija beogradska ulica za nekoliko godina koja će povezivati praktično tri mosta. Višnjičku ulicu smo za manje od godinu dana uradili, promenili smo percepciju života u Višnjičkoj banji, Višnjici, na Karaburmi, u tom delu Palilule. JKP „Beograd-put” smo digli iz mrtvih, praktično.

Sve su to stvari koje su moguće, ali nije lako. Morate da „lomite” navike nekih ljudi kao kada je reč o splavovima ili javnom prevozu, morate da budete spremni na konsekvence. Na primer, kada sam došao, za autobusku stanicu sam rekao „mi ćemo da prelomimo”, ovako ili onako, ali pet godina da mi čekamo BAS da se smiluje, neće moći. Bilo je pet godina zastoja u radovima. Najavili su za 2017. autobusku stanicu i ništa od toga do 2023. Bilo je napeto, ali pre dva-tri meseca su krenuli radovi. Svako ko prolazi Novim Beogradom, vidi kako se razvija situacija. Ja očekujem da ćemo od početka godine tamo prebaciti čitav autobuski saobraćaj, a onda će radovi da se nastave. Kada cela autobuska stanica bude gotova, ona će praktično biti spojena sa železničkom stanicom gde prolazi brzi voz „Soko”, i kažu neki da će uz lisabonsku biti jedna od najboljih u Evropi. Najpraktičnija, najsvrsishodnija i najadekvatnija na mestu na kome se nalazi sa svom saobraćajnom infrastrukturom koju će imati.

Tako da je moguće. Nije moguće samo ukoliko ne izlazite iz zone komfora. Ja sam stalno van zone komfora. Ja sam stalno na nožu. Pogledajte, pre nego što sam postao gradonačelnik, stalno su te igre bile da li će biti izbora, da li neće, ko te napada, gde te napada, na Skupštini stalno neka smena. Kada podvučemo sada liniju pre ovih izbora, vi sad uzmite pa pogledajte da li postoji gradonačelnik poslednjih nekoliko decenija koji je za ovaj kratak period više uradio, od odluka, preko socijalnih mera do projekata, pa za mog mandata je završena obilaznica, za mog mandata je završen Prokop. Naravno da u tim slučajevima nije moja zasluga tolika, ali tad se to desilo. Autobuska stanica se za mog mandata prebacuje. Ove socijalne mere niko da sada nije donosio. Evo sada počinju drugi gradovi u Srbiji da preuzimaju mnoge stvari od nas. Nije to lako, ali sam ja za to bio spreman i bio u poziciji da reagujem odmah kada sam postao gradonačelnik. Zašto? Zahvaljujući tome što sam se time bavio 12 godina pre toga. Deset godina sam vodio najmnogoljudniju opštinu, novobeogradsku opštinu. Najmnogoljudniju opštinu u Srbiji, opštinu koja je najprogresivnija, ekonomski najsnažnija. U njoj se nalaze sve najvažnije kompanije u zemlji i urbanistički je najsređenija. Mislim da stvari koje smo uradili nisu male i da ovo tek treba da bude zamajac i platforma za ono što treba da uradimo u sledeće četiri godine. Ne bi mandat trajao četiri godine kada bi moglo da se za godinu dana sve uradi. Na Novom Beogradu je bio potreban jedan i po mandat da ljudi vide šta je ono što smo radili u prethodnom periodu. I kad kalemite voćku, treba joj sedam godina, ne može odmah.

Beograd će dobiti 101 komunalno-bezbednosnu stanicu, a na pitanje o ideji za taj projekat, Šapić navodi da je, između ostalog, želeo da promeni „represivni” imidž te gradske službe.

– Došao sam na tu ideju zato što nam je komunalna milicija bila represivni aparat koji je samo unosio nezadovoljstvo među ljude. Smatrao sam da komunalna milicija treba da se rebrendira, da im se promeni suštinska uloga i zato smo ih nazvali „beogradski lični prijatelj, asistent, nadzornik”, takođe da im se promeni uloga, da pored kontrole komunalnih problema budu i jedna vrsta bezbednosnog faktora. Onda smo najavili projekat komunalno-bezbednosnih stanica. Želimo da ih imamo stotinak na teritoriji čitavog grada i da umrežimo komunalni i bezbednosni aspekt. Bezbednost je danas postala tema broj 1 svuda u svetu, a pogotovo posle ove nesreće koja se desila u „Ribnikaru”. Zato smo napravili taj objekat na Novom Beogradu i pustili ga u rad. Oni koji žive na Novom Beogradu znaju kako je izgledao taj deo. Ta parcela je 40 godina bila teška divljaštvina, a ona danas izgleda kao jedan uređen park, sportsko igralište, teren. I to je neka vrsta modela i franšize kako želimo da izgleda.

Gde god da budemo postavili komunalno-bezbednosnu stanicu, ona će biti umrežena sa školama i vrtićima iz tog dela grada, postojaće nadzor svih škola i vrtića pored školskog nadzora, koji škole imaju, i pored policije koja je dodala po jednog pripadnika MUP-a Srbije da bude u svakom školskom dvorištu. Mi ćemo sve to posebno da nadziremo i da dodatno angažujemo ljude koji će obilaziti kraj i patrolirati u njemu, kako bi se Beograđani osećali sigurnijim. Stanice će raditi 24 časa, tako da će ljudi lakše rešavati komunalne probleme. Očekujem da se taj projekat do kraja sprovede u toku sledeće godine mada je i to delovalo kao utopija. Ipak, pre neki dan ste mogli da vidite kako to izgleda u praksi. Pozicije smo manje-više već podelili, uveliko se rade ti objekti i očekujem da će svi biti postavljeni za godinu i po dana i da od tog momenta Beograd više neće biti isti grad s komunalno-bezbednosnog aspekta i da ćemo i tu negde početi da uvodimo red. Uvesti red i poredak jeste najteža stvar. Tu se ljudi uvek na početku opiru, jer ih izbacujete iz zone komfora, ali ako uspete da izdržite, onda su vam svi zahvalni, jer svi više vole da žive u uređenom kraju nego u neredu.

Na pitanje da li svaki građanin može da zakuca na vrata komunalno-bezbednosne stanice, Šapić odgovara potvrdno.

– Svakako. Ukupno je 101 objekat na teritoriji čitavog grada. Po većim gradskim opštinama ih je između šest i osam, u manjim tri do pet, u prigradskim takođe. Radiće cele noći. Bićete bezbedniji kada vam ćerka dolazi kasnije kući i prolazi kroz naselje. Stanica će biti povezana sa svakom lokalnom policijskom stanicom, sa kojom će imati zajedničke brifinge, i sve što uvide naši „beogradski lični” i naše službe obezbeđenja, koje će posebno biti angažovane da patroliraju po kraju, ili im je sumnjivo, odmah će obaveštavati policiju. Znači, mi ćemo biti i porodužena ruka policije na terenu.

Uvođenje reda je trenutno najaktuelnije na beogradskim obalama, pre svega na Savskom keju. Kako će izgledati ne samo Savski kej već i čitavo beogradsko priobalje?


– Nama je Bog dao, poklonio nam da živimo na ušću dveju reka. Poklonio nam je prelepe obale, a onda smo ih mi uništili u poslednjih 30-40 godina. Došlo je vreme da vratimo red na beogradske obale, da šetališta ponovo budu šetališta, da se ponovo vidi reka, naravno, ne ugrožavajući turistički i ugostiteljski potencijal grada Beograda. Nisam ja za to da se pozatvaraju svi splavovi, ali objektivno ćemo smanjiti njihov broj za jedno dve trećine. Svaki splav u Beogradu će imati svoj standard, svoju svrhu, znaće se u kojoj zoni koji splav do kada može da radi, imaće sve ekološke standarde, prečišćivače otpadnih voda, biće na propisnoj udaljenosti zbog bezbednosti i protivpožarne zaštite, ali i iz estetskih razloga, da biste mogli da vidite reku, a ne kao što je to bio slučaj do sada. I o tome sam govorio, takođe pre godinu i po dana, i malo njih mi je tu davalo šansu, ali vidite sada smo na Savskom šetalištu uklonili 39 splavova, ostalo je još 35 koji nemaju osnov da budu tamo. Od 103 ili 104 splava, ostaće ih 28, sa svim ovim standardima o kojima sam govorio. Na Savskom šetalištu neće moći da budu klubovi, već samo restorani koji će raditi u neko primereno vreme, da ne bismo ugrožavali mir ljudi koji žive u tom delu grada.

U ovom drugom delu, za koji smo raspisali novu licitaciju, od Brankovog mosta do Ušća neće biti nijedan splav, a to je sad udarno mesto beogradskih splavova, tamo se potopio i „Fristajler” i zamalo je izbegnuta ogromna tragedija. To je jedino mesto odakle se s reke vidi Kalemegdanska tvrđava. Splavovi – noćni klubovi i diskoteke nalaziće se prekoputa Velikog ratnog ostrva, sa propisno obezbeđenom izolacijom kao što imaju objekti te vrste u drugim delovima sveta. Takođe, broj će biti ograničen. Jedna licitacija je prošla, 36 mesta je izlicitirano i čini mi se da je ostalo još 17 praznih. To će biti organizovano u januaru.

Završavamo prvu fazu na Savskom šetalištu, a onda ćemo krenuti sa uređenjem šetališta. Već je završen projekat. Za uređenje Save uložićemo ozbiljan novac, prvo zato što ćemo da prihodujemo od tih pozicija koje sada licitiramo, a onda ćemo da uložimo ogroman novac da dodatno sredimo naša šetališta i naše obale. Tu sam zaista veliki optimista jer ćemo promeniti sliku grada, uživaćemo istinski u našim prirodnim bogatstvima i biserima, kao što su Ada Ciganlija i naše obale reka. Imamo nešto što drugi nemaju, a mi smo nekom našom neodgovornošću, indolentnošću, nezainteresovanošću dozvolili da dođemo u ovakvu situaciju. Smatram da je moja obaveza da od toga ne odustanem, jer ako ja ne budem imao snage da se izborim sa stvarima o kojima sam govorio posle 14 godina u ovom poslu i sa iskustvom koje imam, a kako će da se izbori neko drugi.

Svi kandidati na izborima, koji su možda dobri ljudi, možda imaju najbolje namere, imaju nula dana iskustva iz ovog posla. Njima će trebati četiri-pet godina samo da uhvate ton i sliku gradske uprave. Zato smatram da je na meni posebna odgovornost da istrajem u svim ovim stvarima i siguran sam da ćemo, ako budem dobio priliku, sve ove teme koje smo pootvarali i koje su uveliko u toku kroz četiri godine zatvoriti i da će Beograđani dobiti jedan uređen, sređen, civilizovan, kulturan, a opet grad sa dušom i sa svim onim stvarima koje su nas uvek krasile.

Koliko su kultura sećanja i odnos sa Srbima van Srbije, naravno i sa svim građanima naše zemlje, važni za Grad Beograd?

– Ja sam prvi čovek srpske prestonice i to su izuzetno važne teme. Od parka u Lisičijem potoku gde smo napravili spomen-park, a pre toga je bila baruština. Restaurirali smo Česmu kralja Aleksandra, a odmah pored česme je bilo veliko stradanje ljudi od komunističkog režima. Spomen-park braniocima Begrada iz 1915. godine, jedan od najvažnijih kulturno-istorijskih spomenika u zemlji, koji je do pre tri meseca znate već kako izgledao, otiđite sad i videćete kako izgleda. Ako ne vodite računa o svojoj istoriji i o onome što je sastavni deo vaših predaka, ako ne vodite računa o svom narodu i u regionu i svugde, onda ne vodite računa ni o sebi, ni o svojoj deci, ni o svojm potomcima. Mislim da je izuzetno važno da gradonačelnik Beograda, bez obzira na to što se dnevno bavim ovim stvarima o kojima smo govorili i kakve stavove imam povodom nacionalnih tema, ima stavove po pitanju vrednosnog sistema. A ko misli da je to nevažno, taj nek ne glasa za mene. Doduše, ovi koji misle da su važne samo ove druge teme, oni imaju nula dana iskustva u tome i po pitanju ovih drugih tema nemaju stav, tako da ne znam šta ih preporučuje.

Mislim da je izuzetno važno da gradonačelnik Beograda ima stav i o tome da li treba da se odreknemo jednog dela svoje teritorije ili da li treba sami sebe da izglasamo genocidnim narodom zato što nam je to neko rekao. Ili da prekinemo sve odnose sa našom pravoslavnom braćom iz Rusije. Ili, na kraju krajeva, da zakačimo šarenu zastavu duginih boja na Skupštinu grada. Ona nema nikakve veze sa slobodama. Ovo je slobodan grad koji po pitanju nacionalnih, verskih i seksualnih sloboda nikad nikoga neće ograničavati. Ali ovo je vrednosno pitanje, ne može pored srpske zastave i zastave s grbom Grada Beograda da stoji šarena zastava duginih boja. Meni su ovi sadašnji kandidati to zamerali, pa su kačili to na svoje kancelarije.

Takođe mislim da, bez obzira na to što su im puna usta škola i vrtića koje će da grade, postavlja se pitanje šta će deca da uče u tim školama i vrtićima, jer ako će da uče to da treba da se proglasimo genocidnima, da treba da se odreknemo dela svoje teritorije, istorijskih veza koje imamo s Rusima, pritom ja nisam nikakav rusofil, da budemo potpuno jasni, ja baš mislim da je nama mesto tu gde jesmo u Evropi. Ali to je sada druga priča... Postoje oni koji misle da sutra u tim školama treba da učimo kako da deca menjaju pol dok su maloletni. Orban je na tu temu imao dva referenduma već. Ili da mamu i tatu više ne smeju da zovu mama i tata, već roditelj 1 i roditelj 2, 3, 5, 7. Da bata i seka, dečak i devojčica više nisu dečak i devojčica, već dete 1, dete 2, dete 3... Ako je njima to svejedno i misle da je to u redu, ako je građanima Beograda to svejedno, onda nek glasaju za njih, ne treba za mene da glasaju, odmah da znaju, ja s tim nikad neću moći da se pomirim i mislim da je to vrednosno pitanje i da to nema veze ni sa kakvim slobodama, te da gradonačelnik Beograda i prvi čovek srpske prestonice mora da ima stav na tu temu.