Izjava predsednika Privremenog organa grada Beograda Siniše Malog

Ako DS već govori o sramoti – najveća je sramota što me ova stranka, u nedostaku bilo kakvih argumenata, lično vređa. Takav način komunikacije sa političkim protivnicima govori samo o njima. Mogu samo da konstatujem da Đilasu i njegovoj stranci veoma teško pada činjenica da nisu više vlast. Pošto se u Skupštini grada Beograda svaki dan upoznajem sa aferama i, blago rečeno, nedomaćinskim ponašanjem vlasti ove stranke, jasno da im ništa drugo nije preostalo nego da me lično vređaju. Toliko o uvredama.

Hajde sada da govorimo o činjenicama jer za razliku od Đilasa i njegove stranke to je jedini jezik koji ja razumem. Ukupne obaveze koje Beograd mora da vrati su veće od jedne milijarde evra i to je zvaničan podatak. „Papir Ministarstva finansija” na koji se DS poziva, koji je odavno zastareo, sadrži jednu važnu rečenicu o kojoj ova stranka ćuti. Ona glasi  da je urađen „na osnovu podataka koje je u tom trenutku dostavio grad Beograd” čiji je gradonačelnik tada bio njihov predsednik. A mnogo podataka tada nije dostavljeno. Prema tome, taj papir nije „oprost grehova” kako ga Đilas doživljava, pre bih rekao da je bio pokušaj da se sakrije istina i obmanu državni organi. Da se u tome nije uspelo, govori činjenica da je utvrđeno da Beograd duguje više od milijarde evra. To je istina i građani treba da je znaju koliko god bila bolna po bivšeg gradonačelnika.

Što se PKB-a tiče, ovo preduzeće Đilas je ostavio u velikim dugovima koji su iznosili skoro 10 milijardi dinara. PKB je 31. oktobra 2013. godine imao skoro milijardu dinara neplaćenih obaveza, a samo u ovoj godini kompanija treba da vrati bankama 12 miliona evra!? PKB za poreze i doprinose danas duguje oko 600 milona dinara, a prošle godine je otpisano preko tri milijarde dinara. Da Đilas o ovom preduzeću ne zna ništa, pokazuje činjenica da je 11. novembra 2012. godine izjavio da „PKB vredi milijardu evra”, a danas, 15 meseci kasnije, tvrdi da vredi „400 miliona evra”.

Projekat vodosnabdevanja u Zucu je klasičan primer lošeg rada bivše vlasti i ja se na njihovom mestu ne bih hvalio time. Kada sam imenovan za predsednika Privremenog organa, zatekao sam situaciju da je bivša vlast na taj projekat potrošila 23 miliona evra, a na njega se priključilo svega deset građana!? To znači da je jedan priključak koštao preko dva miliona evra. Neću da govorim o tome da je bivša vlast građanima nudila priključak prvo za 240 hiljada dinara, pa za 120 hiljada dinara. Mi smo sada ponudili priključak za 60 hiljada dinara na 60 rata, kao i plaćanje kubika vode 18 dinara umesto za 100 dinara, koliko im je traženo u Đilasovo vreme. Dakle, u Zucu sam ispravljao gluposti koje je prethodna vlast napravila, završio sam taj projekat i najavio nastavak odnosno proširenje na druga sela.

Kada građanima obećavam vrtić, ulicu ili trg, govorim o onome što će grad sigurno da izgradi, kvalitetno a ne kao u Đilasovo vreme, kada su građene škole i obdaništa koje sada prokišnjavaju, i po realnim cenama, a ne kao u vreme Đilasa, kako je rađen recimo Bulevar. Žalosno je to što Đilas misli da njemu lično pripada svaki projekat koji je ikada građen u Beogradu. To upravo govori o njemu i činjenici da je Beograd smatrao svojim vlasništvom kojim je vladao lično sa svojim stranačkim prijateljima. Upravo u tome je razlika između stranke koja je mene predložila i njegove stranke i između mene i njega. Upravo zato politika kojoj ja pripadam danas ima plebiscitarnu podršku građana, a Đilas i njegova stranka se bore za cenzus.