Podrška stručne javnosti promeni koncepcije Oktobarskog salona

Podrška novoj koncepciji Oktobarskog salona pristigla je prethodnih dana od brojnih strukovnih udruženja, grupa građana i istaknutih pojedinaca.

Saopštenja prenosimo u celosti.

Podršku da se salon ubuduće održava bijenalno pružila je grupa umetnika, među kojima su Ljuba Popović, Božidar Damjanovski, Aleksandar Cvetković, Mihailo Petković, Dragoljub Varajić, Sreten Petrović, Ratko Božović, Stanislav Živković, Zdravko Vučinić, Đorđe Kadijević, Dejan Đorić, Bratislav Ljubišić i Petar Petrović.

„Na skupu pojedinih od najuglednijih srpskih slikara, primenjenih umetnika, estetičara, istoričara umetnosti i likovnih kritičara, doneta je odluka da se javnost obavesti o neophodnosti promena dosadašnje (nove) koncepcije Oktobarskog salona. Ustanovljen je 1960. godine kao revijalna izložba najboljih ostvarenja u likovnoj i primenjenoj umetnosti. U proteklih 15 godina, a posebno od 2004. godine, od kada je međunarodni Oktobarski salon u krizi i stalnom padu vrednosnog kriterijuma. Narušeni su izvorni principi Salona i favorizovani strani kustosi i umetnici za preterano velike honorare na štetu domaćih. Celokupna umetnička scena u Beogradu je urušena da bi se finansirao Oktobarski salon. Iznos honorara za strance i specifikacija troškova nikada nisu predočeni javnosti. O kvalitetu ovogodišnjeg i prethodnih Oktobarskih salona najbolje govori publika, posetilaca skoro da i nema, na manifestaciji u koju se u proseku ulaže najmanje 200.000 evra. Srpska likovna kritika više se ne bavi tom izložbom.

U želji da sprečimo dalje propadanje ove, nekada najuglednije likovne smotre u Srbiji, tražimo da se Oktobarski salon vrati građanima Srbije, tj. na izvornu zamisao i bude reprezentativni presek novijeg rada najboljih srpskih umetnika. Da bi Salon ponovo bio sjajan, zainteresovao publiku, širu i stručnu javnost, organizator mora u potpunosti prestati sa praksom izlaganja beznačajne i đubrišne umetnosti i pod istim uslovima dati mogućnost za nadmetanje kvalitetnih ostvarenja različitih vidova umetnosti. U Komisiji za izbor dela i nagrade moraju biti i članovi staleških organizacija ULUS-a  i ULUPUDS-a.

Osnivač, Skupština grada Beograda, ima apsolutno pravo da određuje termin, koncepciju i finansiranje ove smotre. U odnosu na teško finansijsko stanje u kulturi i nameru osnivača da poboljša kvalitet manifestacije, podržavamo odluku nadležnih da se Oktobarski salon održava bijenalno, sa pratećim izlagačkim programom u drugim beogradskim galerijama u vidu manjih autorskih izložbi.

Ne želimo eutanaziju Oktobarskog salona jer verujemo, pre svega, u vanrednost srpske umetnosti. Smisao ove najuglednije umetničke manifestacije nije u privatizaciji, marginalizaciji i negaciji”.

Predsednik ULUPUDS-a mr Vladimir Lovrić je ispred svog udruženja poručio je da Oktobarski salon treba da reafirmiše domaće stvaraoce.

„Oktobarski salon je kroz dugi period postojanja, od osnivanja 1960. godine i kroz procese menjanja koncepcije i oblike organizacije imao stalno primarni zadatak da promoviše i afirmiše najznačajnija nova ostvarenja domaćih i stranih autora iz oblasti likovnih i primenjenih umetnosti odnosno vizuelnih umetnosti uopšte.

Neophodnost promene koncepta Oktobarskog salona, kao i ponuđena opcija, otvorili su niz značajnih pitanja koja kontekstueliziraju probleme i nameću potrebu za iznalaženjem novih rešenja koja bi omogućila kvalitetnu evoluciju ove značajne manifestacije u kulturi Srbije.

Smatramo da Oktobarski salon svojim konceptom i svim organizacionim aspektima treba da reafirmiše domaće stvaraoce u svim oblastima vizuelnog stvaralaštva i da omogući kontinualan i održiv međunarodni karakter izložbe.
Koncept Oktobarskog salona u svojoj suštinskoj strukturi ne sme biti institucionalizovan i odsečen od aktuelnih umetničkih tokova, već mora biti transparentan i oslonjen na sve vitalne umetničke resurse Srbije, a da kroz sve oblike dijaloga koji mu omogućavaju međunarodni karakter bude referentna tačka za srpsku, regionalnu i međunarodnu umetničku scenu”.

Direktor Kulturnog centra Novog Sada dr Andrej Fajgelj preneo je podršku u ime ove institucije.

„Budući da je Oktobarski salon nesumnjivo najreprezentativnija manifestacija u oblasti vizuelnih umetnosti u Srbiji, koja je grad Beograd učinila referentnom tačkom srpske kulture, smatramo da je izuzetno važno održati svečanu reputaciju. Sa tradicijom dugom preko 40 godina i bogatom kolekcijom radova, salon predstavlja manifestciju koja je ugostila više od 600 umetnika. Od 2004. godine, Oktobarski salon menja svoju koncepciju usmeravajući je sve više i više na strane umetnike i angažujući strane kustose i eksperte iz oblasti kulture. Mišljenja smo da je za manifestaciju najvećih likovnih ostvarenja nedopustivo što zapostavlja srpske autore i kustose jednako vredne i kompetentne kao i strane. Smatramo da monopolistička politika Salona uskraćuje mogućnost našim umetnicima da dođu do izražaja i da šteti kvalitetu i reputaciji ove manifestacije. Saradnja sa stranim umetnicima svakako treba da se neguje zbog razmene iskustava i novih tendencija, ali prioritet Salona treba da bude promocija domaćih umetničkih stvaralaca. Svedoci smo sve veće degradacije i devastacije kulturnih vrednosti, te smatramo da je neophodno Salonu vratiti stari ugled i kreirati kulturnu politiku koja će garantovati kvalitet i uspeh ove prestižne manifestacije, kao i afirmaciju srpskih umetnika.

Podržavamo odluku Skupštine grada Beograda i predlog gradskog sekretara za kulturu gospodina Vladana Vukosavljevića da se smeni rukovodstvo Kulturnog centra Beograda, kao i članovi Odbora Oktobarskog salona”.

Podršku novoj koncepciji Oktobarskog salona dao je i prof. Momčilo Moma Antonović, akademski slikar, koji smatra da ova kulturna manifestacija treba da se vrati svojim izvornim principima.

„Smatram da Oktobarski salon treba da se vrati svojim izvornim principima. Znate, od 1960. godine kada je ustanovljen, mladi umetnici iz regiona i Srbije oblikovali su se kroz njega, sazrevali i dobijali prestižne nagrade, poput Branka Miljuša, Dušana Otaševića... Međutim, taj koncept je u deceniji novog veka znatno izmenjen i otišao je u sasvim drugu krajnost. Naravno da nisam protiv želje za informisanjem šta se u svetu umetnosti, van okvira naše zemlje, dešava. Ipak, čvrsto verujem da Oktobarski salon treba vratiti izvornim principima, jer je godinama iza nas skrenuo sa tog puta. On već godinama nije primeren izvornome, nije jasno kako stvaraoci koji dolaze sa strane dolaze, ko vrši tu selekciju, koje institucije iza njih stoje. Oktobarski salon je zamro, nije on više onako jak i snažan kakav je bio i kakav opet treba da bude, koji je nekada naše mlade umetnike dovodio do zbilja progresivnog stvaralačkog života. Nekada je svaka godina umela da iznedri po tri značajna umetnika. Danas to, nažalost, više nije slučaj. Ne treba ad hok napadati odluku o bijenalnom održavanju salona. Ovo je prilika da dobro promislimo o kulturnom razvitku u našem društvu i šta od novog i savremenog može da se inovira, primeni. Pustimo da promislimo šta za godinu dana možemo da učinimo da se vratimo na izvorni sadržaj. Mislim da mi treba nešto da ponudimo svetu, kroz Oktobarski salon. Imamo mnogo toga da ponudimo, imamo sjajne umetnike koji zaslužuju šansu da izlažu i budu zastupljeniji na Oktobarskom salonu. Ja sam mogao da odem iz Srbije, ali sam odlučio da ostanem u Beogradu, on je moj, vuče me napred i moja je večita inspiracija. Dajte šansu mladosti, neka se različitost u našoj stvaralačkoj umetničkoj potenciji vidi kroz naš Oktobarski salon. Stoga podržavam odluku da se Oktobarski salon održava bijenalno, jer smatram da treba vremena da se oblikuje, da nas trgne iz nekog proseka u koji smo zapali. Da vidimo gde smo, šta smo i gde možemo, jer imamo čime da se ponosimo.

Vidim da je prethodnih dana odluka o bijenalnom održavanju salona ispolitizovana umnogome. Politikom ne želim da se bavim, nisam član nijedne stranke, nisam ni levi ni desni, kako to neki danas pokušavaju da predstave događaje oko Salona. Jednostavno verujem da moramo da imamo svest o sebi i da vidimo šta je i gde je naša umetnost i da joj omogućimo prostor, što naravno ne isključuje ni internacionalna iskustva koja ovaj salon treba da ima”.

Istoričar umetnosti Zdravko Vučinić u svom obraćanju kaže da Oktobarski salon treba da se primakne izvornim programskim načelima.                                           

„Prirodom posla, dugo godina sam pratio Oktobarski salon, nekoć najznačajniju likovnu manifestaciju kod nas. Nažalost, uvideo sam da je on, u potonje vreme, zadobio neželjene tokove, neprimerene srpskoj likovnoj sceni. Bez potrebe da se upustim u dublju analizu datog problema, hoću da naglasim, da se Salon bitno odvojio od naše tekuće prakse, što znači da ne oslikava u dovoljnoj ili pak,  u najvećoj meri, pravo stanje domaće umetnosti. Smatram da su time izneverena osnovna načela zbog kojih je ustanovljen.  Stoga podržavam svako nastojanje da se Oktobarski salon vrati zamišljenoj ideji, da se primakne izvornim programskim načelima, dakle, primarnim aspektima zbog kojih je osnovan, konačno, da se vrati Srbiji i njenim istinskim stvaralačkim potencijalima”.