Goran Vesić: Povratak Pekića na Vračar

Prvi put sam Borislava Pekića video na prvim opozicionim demonstracijama u Beogradu 13. juna 1990. godine. Bio sam student, počastvovan što hodam u istoj koloni s piscem čije je književno delo bilo deo mog obrazovanja i odrastanja, naveo je gradski menadžer Goran Vesić u autorskom tekstu za Večernje novosti. Nekoliko hiljada ljudi koje je on predvodio došlo je do zgrade bivše Narodne skupštine u Ulici kralja Milana i u znak protesta posedalo na asflat. Policija je zaustavila saobraćaj, ali se odjednom iz pravca Londona pojavio beli „golf”, očigledno pušten kroz kordon. U punoj brzini automobil se kretao prema ljudima koji su sedeli. Kako se približavao, mnogi su počeli da ustaju u strahu da ne budu pregaženi. Borislav Pekić nije. On je sedeo u prvom redu, nepomično, prkoseći opasnosti. I pobedio je. „Golf” se jedva zaustavio na metar-dva od Pekića koji se nije pomakao. Ljudi koji su ustali, sada su okružili automobil, pokušavajući da otvore vrata i dođu do vozača. On je u poslednjem trenutku uspeo da okrene vozilo i pobegne. 

Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Nešto kasnije, u intervenciji milicije, ispred zgrade RTS-a u Takovskoj ulici, Pekić je dobio udarac pendrekom jer se nije sklonio pred kordonom milicije, kao što nije pobegao ni pred automobilom. Na kraju dana, Pekić je u Domu omladine držao tribinu, odnosno konferenciju za štampu, na kojoj je govorio o nasilju nad demonstrantima i demokratiji. Tog dana sam naučio jednu od najvažnijih lekcija u životu. Nepobedivi ste ako verujete u prave ideje i ako se beskompromisno za njih borite. 

Borislav Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka, romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik. Čovek koji je zadužio našu kulturu i društvo. Međutim, Borislav Pekić je zadužio Srbiju svojim društvenim i političkim radom. Demokratiju u Srbiji, za koju smo se kao društvo izborili, dugujemo mnogim časnim ljudima, među kojima posebno mesto zauzima Borislav Pekić. To mesto zaslužio je svojim beskompromisnim životom, borbom za ideje, radom, robijom, praštanjem i dobrotom. U teškim vremenima Borislav Pekić je pokazao, kako je to Dušan Kovačević za njega rekao, kako je biti čovek po cenu života, ali samo – sopstvenog. Život Borislava Pekića možda na najbolji način govori o tragediji našeg naroda i podelama koje su se dešavale u našem društvu u 20. veku.

Od Borislava Pekića danas kao društvo možemo i moramo da učimo. Ponosan sam jer se njegove ideje o životu Srbije u evropskoj zajednici naroda, o demokratiji i slobodi i vlasti koja gleda u budućnost umesto u prošlost – ostvaruju. To opisuju i Pekićeve reči: „Treba gledati pravo jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju svoje dece, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo”.

Kao Beograđanin i Vračarac verujem da nema boljeg mesta za spomenik Borislavu Pekiću od rekonstruisanog Cvetnog trga na kome se sada nalazi. Nekako je prirodno da gostima dobrodošlicu na kapiji Vračara poželi najpoznatiji Vračarac prošlog veka. Tu, od mesta gde će nas uvek čekati Borislav Pekić, na par stotina metara nalazi se čuvena Treća gimnazija, na čiju smo 157 godina dugu istoriju ponosni, u kojoj je Pekić maturirao 1948. godine, nekoliko meseci pre hapšenja. 

Kao gradski menadžer ponosan sam što sam imao tu čast da zajedno sa Pekićevom porodicom, suprugom Ljiljanom i kćerkom Aleksandrom, kao i s premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, učestvujem u povratku Pekića na Vračar. Podizanjem spomenika Borislavu Pekiću pokazujemo da smo kao društvo naučili da zahvalimo velikim ljudima koji su kroz svoj život i rad zadužili naše društvo i kulturu.