IZLOŽBA SKULPTURA U SALONU MUZEJA GRADA BEOGRADA: Postavka „Čuvari vremena“ Ivana Gračnera

Izložba će predstaviti 20 skulptura u prostoru, od kojih su neke monumentalnih dimenzija, u tehnikama drvo i metal i kombinovanim materijalima.

Skulpture, koje će posetioci moći da vide u Salonu Muzeja grada Beograda do 19. jula, delom su iz najnovije produkcije umetnika izrađene specijalno za porostor Salona, a delom su pozajmljene od institucija i privatnih kolekcionara.

Jedna od predstavljenih skulptura Totem II iz 2022. godine je iz kolekcije Muzeja grada Beograda.

Naziv izložbe ne označava samo skulpture pred nama. On govori o samoj prirodi umetničkog čina. Njegove skulpture često prizivaju sećanje na stubove, menhire, toteme ili arhaične figure. Međutim, njihova snaga ne proizlazi iz citata ili pozivanja na određenu tradiciju. Gračner ne rekonstruiše prošlost. On dodiruje dublji sloj ljudskog iskustva, onaj u kojem se kultura i priroda još nisu razdvojile. Njegove forme deluju kao da pripadaju vremenu pre istorije i vremenu posle istorije istovremeno.

Drvo u Gračnerovom radu poseduje posebnu simboličku i ontološku ulogu. Za razliku od kamena, koji često sugeriše večnost, ili metala, koji govori jezikom industrije i tehnologije, drvo nosi sećanje na život. Ono je raslo, disalo, menjalo se. Njegova prolaznost nije slabost materijala već izvor njegove snage. Upravo zato Gračnerove skulpture ne deluju kao objekti koji prkose vremenu, već kao forme koje su sa vremenom sklopile savez.

Salon Muzeja grada Beograda za ovu izložbu nije samo mesto prezentacije već važan element njenog značenja. U njegovom otvorenom prostoru Gračnerove skulpture ne funkcionišu kao pojedinačni objekti, već kao zajednica formi. One uspostavljaju međusobne odnose, dijaloge i napetosti. Krećući se među njima, posetilac ne prolazi kroz postavku u klasičnom smislu; on ulazi u prostor obeležen prisustvom. Prostor u kojem svaka forma poseduje sopstvenu gravitaciju.

Možda upravo zato ove skulpture deluju poznato čak i onda kada ih vidimo prvi put. One ne pripadaju samo savremenosti niti samo tradiciji. One pripadaju jednom dubljem registru ljudskog pamćenja. U njima prepoznajemo nešto što nikada nismo videli, ali što smo oduvek znali.

U vremenu koje neprestano zaboravlja, Ivan Gračner podseća da umetnost nije samo proizvodnja novih slika sveta. Ona može biti i čin čuvanja. Čuvanja materije, čuvanja sećanja, čuvanja ljudske potrebe za smislom i trajanjem.