уторак, 3. март 2020.

Весић: Зграда у Карађорђевом парку постаје Задужбина „Момo Капор”

Заменик градоначелника Горан Весић обратио се вечерас присутнима на промоцији књиге „Најлепше приче Моме Капора”, која је поводом десет година од смрти нашег великог писца и сликара уприличена у просторијама Општине Врачар, уз пратећу изложбу слика и цртежа. Осим Весића, о нашем великану говорили су и председник општине Врачар Милан Недељковић, као и супруга и оснивач Задужбине „Момо Капор” Љиљана Капор.

– Увек ми је било чудно када неко каже за писца да лако пише или да постоји штиво које је тешко или лако за читање. Све приче су исте, само постоје мајстори који умеју да на леп и јасан начин представе људима шта се дешава или они који то не умеју. Мома је то знао да ради и није био само писац већ и новинар, и сликар, и надасве хроничар једног времена и нашег менталитета. Све што је Мома урадио живи и данас и то говори колико је значајан за наше друштво – истакао је Весић.

Заменик градоначелника је подсетио на то да је пре пет година донета одлука да једна улица на Врачару понесе име Моме Капора, наш писац је добио и сквер који носи његово име, а сада је време, поручио је Весић, да добије и простор за задужбину. 

– Зграду у Карађорђевом парку, испред које се налази већ дуго затрпан базен и коју је користило „Зеленило – Београд”, од 15. марта преузима Град Београд. „Зеленило” ће добити други простор, а предстоји нам пројекат реконструкције објекта у којем ће бити Задужбина „Моме Капор”. Мислим да бољег места од овог нема, јер је Мома на Врачару живео и стварао – истакао је Весић.

Он је прецизирао да ће то бити изложбени простор, место за промоције књига и свега онога „што би Мома радио да је данас са нама”. Нарочито ће то бити место, додао је Весић, где ће своје умеће моћи да покажу млади сликари и писци. 

– Читајући Мому Капора, барем сам ја то тако разумео, научио сам да је увек најважнија прва и последња реченица у делу. Мома не припада прошлости, јер неко ко чита његова дела или гледа његове слике види какав је Београд данас и какав треба да буде сутра. Због тога је важно да га не заборавимо – рекао је Весић, и то не само њега већ ни све знамените људе који су урадили нешто за Београд.  

Весић је на крају захвалио Љиљани Капор што чува успомену на Мому. 

Председник општине Врачар Милан Недељковић је рекао да Мома Капор није био само симбол Врачара и Београда већ и симбол Србије. 

– Сликар, романсијер, писац, хроничар и академик, оставио је иза нас велики траг човека који је био прави уметник. Врачар му се одужио сквером и улицом, а са породицом желимо да се договоримо где би могао да буде његов музеј у којем би све његове слике, романи и записи били на једном месту. Желимо да попут Храма Светог Саве и Музеја Николе Тесле људи који посете Београд виде шта је то Мома Капор оставио иза себе – казао је Недељковић.

Љиљана Капор је истакла да књига „Најлепше приче” представља подсетник на више од педесет година рада Моме Капора.

– Мома је део овог града и књига „Најлепше приче” учиниће читаоцу лепшу ноћ или дан. Ту је и изложба Моминих слика, као и цртежи којима је ова књига илустрована. Приче су пуне носталгије и чежње, настајале су у последњих педесет година и надам се да ће се читати са уживањем – истакла је Љиљана Капор. 

Промоцији књиге су присуствовали и о Момином раду говорили и његови пријатељи Рада Ђуричин, Вјера Мујовић, Марина Рајевић Савић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Александар Ђуричић, Тања Бошковић и други. Током промоције посетиоци су имали прилику да погледају и филм о Моми Капору, ауторке Тање Петернек Алексић.

Сликар и писац Момо Капор био је један од најцењенијих протагониста београдске приповедачке школе.

По образовању академски сликар, завршио је београдску Ликовну академију у класи професора Недељка Гвозденовића, а у књижевни живот главног града ушао је почетком шездесетих година прошлог века.

Од тада је објавио више од педесет књига, а осим романа и прича, писао је и драме, путописе, есејистичку прозу и бавио се илустрацијом. Његове књиге су преведене на многе светске језике. „Провинцијалац”, „Фолиранти”, „Белешке једне Ане”, „Уна”, „Зелена чоја Монтенегра”, „Хало Београд”, „Досије Шломовић”, „Конте”, „Магија Београда”, „Путопис кроз биографију”, „Од истог писца”, „Успомене једног цртача” и многе друге биле су на листама бестселера, а неке су још на њима.

Био је дугогодишњи новинар – колумниста водећих београдских листова. Његов опус употпуњује двадесетак изведених радио, ТВ и позоришних драма, као и неколико филмских сценарија.

По његовим књигама снимљено је неколико играних филмова, а и сам је био сценариста многих филмских и телевизијских пројеката.

Током живота потврдио је своје припадање српском књижевном корпусу и био је драгоцени хроничар збивања која су пратила његов народ. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске.