среда, 13. новембар 2013.

Михајло Пантић почасни грађанин општине Нови Београд

Писцу Михајлу Пантићу данас је уручена плакета почасног грађанина Новог Београда. Скупштина општине Нови Београд недавно је донела одлуку да ово признање додели Емиру Бекрићу и Михајлу Пантићу.

– Емиру Бекрићу признање је додељено због његових спортских резултата, а Михајлу Пантићу због начина на који је писао и репрезентовао Нови Београд. Мислим да је заслужио ово звање и да треба да буде пример свима на који начин се представља наш град – рекао је председник општине Александар Шапић.

Михајло Пантић је прозни писац и књижевни критичар, редовни професор Филолошког факултета у Београду. Завршио је Основну школу „Јован Дучић” (тада „Јосип Броз Тито”) и Десету београдску гимназију, обе на Новом Београду, а дипломирао и докторирао на београдском Филолошком факултету.

У младости је играо кошарку у новобеоградским клубовима „Ушће” и „Кадињача”. У књижевности је дебитовао почетком осамдесетих година прошлог века, да би до данас објавио педесетак књига студија, есеја, књижевних критика и антологија, укључујући и десет књига прича, од којих су неке, попут познатих „Новобеоградских прича”, „Седмог дана кошаве” или збирке „Ако је то љубав” (Андрићева награда, 2004), постале врло читане.

– Још пре двадесет година, када сам написао прву књигу „Новобеоградске приче”, људи ме идентификују са појмом новобеоградског писца и ниједан новинар не пропушта прилику да ме пита: „Ви пишете о Новом Београду и шта о томе можете да кажете?”. Ја имам ту срећу или је то стицај околности да Нови Београд памтим од тренутка када је био велика пешчана површина. Овај велики ускомешани град није постојао када сам ја као дечак дошао да живим у Блоку 21 у „Шест каплара” – рекао је Михајло Пантић.

Приче Михајла Пантића преведене су на двадесет језика и, уз посебна издања, уврштене у многе антологије и прегледе код нас и у свету. За свој књижевни рад добио је низ значајних домаћих и страних књижевних награда, укључујући Награду града Београда 2007. године.

Осим књижевним и предавачким, бави се и приређивачким, уредничким и сценаристичким радом. Потпредседник је Српског ПЕН центра. Живи педест година на Новом Београду, и како сам каже, издашно користи срећну околност да се раст и промене тог великог насеља са друге стране реке поклапају са његовим животом и са причама које у њему и о њему пише.